Category Archives: Reke i Jezera

Neštin selo na Dunavu – priča koja traje

NEŠTIN  SELO NA DUNAVU – PRIČA  KOJA TRAJE

Kada sam u ranu zoru, jednog avgustovskog dana, davne 1986. godine, sa trojicom kolega, krenuo na pecanje na Dunav, u Neštin, selo u opštini Bačka Palanka, kao ribolovac početnik, nisam ni sanjao da će mi pecanje postati opsesija, a Neštin mesto koje mi mnogo znači! Tog dana sam dobio tri stvari: definitivno sam progutao udicu, zavoleo Neštin i upoznao Milivoja, koji mi je danas jedan od najboljih prijatelja .

Dok smo prelazili preko Fruške gore, slušao sam, za mene, neverovatne priče o ulovu na Dunavu. Dule, Draža i Mića su se utrkivali u prisećanjima o bogatom ulovu, a ja sam jedva čekao da svane. Moja dotadašnja ribolovačka iskustva su bila skromna, Pribor još skromniji, ruski štap od četiri metra, veliki čekrk, debeo najlon, mali plovak, velika udica!Izllazak sunca u Neštinu

Bacili smo mamce. Mića mi je podesio pribor, veći plovak, udica dvanaestica kovanica, podesio dubinu, i krenulo je! Lepe deverike, bodorke, jezovi!   Oduševljenje! Draža i Milivoj, nezadovoljni kako riba radi, otišli ​​su na donji naper, a Dule je sedeo sam posmatrao kako uživam. I onda udarac na mamac kakav nisam doživeo! Povlačeći najlon naglo, kako da početnici rade, izvukao sam na površinu, za mene, ogromnu ribu, koja se praćakala i borila. “Polako, Sačekaj da ti poturim meredov!”, Priskočio je Dule u pomoć i prekrasna riba se našla u čuvarci. Posle toga je i on krenuo na donji naper. Nije prošlo pet minuta, a ponovilo se: opet je plovak naglo nestao pod vodom, opet velika riba koja se praćaka na površini. Pošto nema ko da mi pomogne, prebacio sam štap preko ramena, izvukao ribu na šljunčanu obalu i vukao je po obali desetak metara, što dalje od vode! Dok sam je ubacivao u čuvarku, tresao sam se kao prut. Ponosno sam pokazivao ulov jednom vikendašu u prolazu. On mi je rekao da je ta krupna riba jez. Bila je teska 1,3 kg, i nikada nisam ulovio krupnijeg jeza. Kažu, početnička sreća! Plovi ladja

Tako je počelo, a traje i danas. Inače, ovo područje: Neštin, Susek, Koruška, Banoštor je zona u koju Šapčani i Mitrovčani godinama pecaju. Moje društvo se vezalo za Neštin, učlanili smo se u njihovo ribolovačko udruženje, u kome su polovina članova bili Šapčani! Ribolovačke zabave, kojima smo redovno prisustvovali, su nezaboravne. Prva, kojoj smo prisutvovali, bila je u bircuzu “Kozara”. Olajisan pod, kockasti stolnjaci, kratka govorancija predsednika Udruženja Zorana Nikolića, uz prekrasne voćne rakije, oranija sa ribljom čorbom koja se sipala u metalne ćase. Posle toga najkvalitetnija pečena riba, smuđ, som, šaran. A, tamburaši, i nisu bili baš neki. Videći da nisam baš odusevljen muzikom, kontrabasista mi šapnu na uvo: “Izvini, ovi nisu svi Cigani”. Ostala je u sećanju i zabava u restoranu, u vinskom podrumu na Dunavcu, gde smo iz Šapca išli organizovano autobusom.Krle i mi

Odlazili smo u početku na jedan dan. Stizali vrlo rano da zauzmemo mesto, pecali do sumraka, i onda na pivo u čardu. Onda smo, petkom ranije izlazili sa posla, postavljali šator, i provodili vikend na Dunavu. Sve to nam je bilo malo, pa smo počeli da kampujemo po desetak dana. Te 1993. godine, imao sam 40 noćenja u Neštinu, od čega su bila dva kampovanja po 10 dana. Imali smo u kampu sve što nam treba. Za uredjenje kampa smo bili zaduženi kum Milan i ja. Nije mali posao poravnjati teren i postaviti šator, sto i stolice na ne baš ravnom terenu, ukopati mesta za talandaru, kotlić, roštilj, zategnuti tendu za četiri šatorska krila, napraviti “špajz” od dasaka izmedju dve topole, pripremiti drva za logorsku vatru. Kada smo kampovali krajem juna 1993. godine, usled nestašice goriva, sa opremom nas je kamionom odvezao komšija Sloba. U četiri sata, u svitanje, budio nas je Branko, najstariji medju nama, skuvanom kafom. Pranje zuba je bilo rakijom i onda pecanje ceo dan, obično do devet uveče, sa kratkim pauzama za doručak i popodnevno ređenje ribe, koje je trajalo i predugo. . Uređenu ribu smo pakovali u kese pa u džak, i onda biciklom pored Dunavca nosili u selo, u zamrzivač   U sumrak se pali vatra, peče riba ili kuva čorba, opuštanje uz rakiju ili pivo. Tišinu narušavaju brodovi koji prolaze  alasi koji bacaju ili podižu mrežei. Ove druge nismo nikada voleli!

Bilo je dana kada su ispod napera odzvanjale moje reči:

– U našem selu svi znaju da pecaju: i babe i dede i deca!

Ovo se događalo kada su tri generacije Lovčevića pecale u istom danu, pokojni deda Branko je zabacivao štapove sa mamcima, dok mu je pokojna baba Marija držala suncobran i vadila ribu, dok su na dohvat ruke od njih pecali sin Boban i unuk Ivan.Nestin 93, al je radilo na mamac

Boraveći u ovom prekrasnom ambijentu, među meštanima i vikendašima, stvorena su i brojna prijateljstva. Sa nekima se i danas družimo, a to su u prvom redu: Zoran Nikolić, meštanin i Dragoljub Krstić Krle, vikendaš koji, inače, manje vremena provodi u Novom Sadu, meštanin Vladimir Fabri, a poslednjih godina i alas Draško iz Bačke Palanke. Nažalost, spisak onih koji nisu više među nama je poduži: Krunoslav Huskanović Kruno iz Šida, majstor ribolovac, reprezentativac SFRJ u sportskom ribolovu, deda Živan Radovanov, Ante, Ivan i Goran Jajčević. Posebno mesto zauzima Dragan Božić, rođeni Beograđanin, Dorćolac, boem, strasni ribolovac, koji je radni vek proveo kao saobraćajni inženjer u GSP u Novom Sadu,   a penzionerske dane i starost sa svojom Kajkom u Neštinu. Sa njim nikada nije bilo dosadno, voleo nas je i bio nam veoma drag. Kada se u duge zimske dane, daleko od reke, potegne priča o Neštinu, uvek se setimo zgode kada smo mu (Božiću), dok je išao u Ilok po gorivo, a ostavio štapove u vodi, na jednu udicu nanizali tri bodorke. Njegov osmeh kada ih je izvadio, a komentar: “P. .. vam materina čivijaška! “, i danas su mi u sećanju!

Šapčani, sa kojima sam najčešće putovao ili se sretao u Neštinu, sa kojima sam se družio su: Milivoje Davidović, Draža Dimitrić, Branko Lazić, Boban Lovčević, Mića Tošković, Milan Tošković, Dragan Mićić, Sloba Trifunović, Sveta Grujić, Dule Novaković, Vasa Vujanović, Ljuban Živanović, Mile Džip, Mile Ostojić, Šerbula, Ika, Vlada, Dragan Majurac. Neka mi ne zamere oni koje sam zaboravio.

Interesantno, ali najlepše smo se proveli kada je riba radila očajno, u avgustu 2008. godine. Ekipa u sastavu Dragan, kum Milan, paša Boban i ja, provela je pored Dunava u Neštinu šest dana, u prekrasnom ambijentu. Ustajanje u osvit zore, jutarnja kafica i rakijica, doručak, roštilj na talandari, odmor, pokušaji da se nešto upeca, slabo  je išlo, ali, zato za večeru riba na talandari i hladno pivo, ohlađeno kod Krla. Prvo veče smo pekli kesegu, haublerku, jer drugo ništa nismo upecali. Drugo veče bi opet pekli kesegu da Krle nije priskočio u pomoć, bacio je mrezu, i tako nas spasao. Zadnji dan je nestalo mesa i kobasica, pa je i slaninica na talandari bila dobra. Retko se dešavalo da se iz Neština vratimo bez ribe, kao ovoga puta, ali je provod bio za pamćenje.Ala je lepota

Družina koja je najčešće kampovala je Branko, Boban, Momčilo i  Milan, Mića redje,a u poslednje vreme Dragan je stalni član tima. U goste su nam dolazili često na dan dva, Davidovići, Milivoj i Javorka, Sloba Trifunović i Ljuban, i mnogi drugi. Ulaznica za kamp je bila gajba ladnog piva. Posle vrele čorbe i ribe šta bi drugo bolje prijalo!

Posle jedne posete Slobe i Ljubana, sa prepunim gepekom rakije, vinjaka, piva, vina, roštilja, lubenica, jutro u kampu je izgledalo ovako: Panj od logorske vatre se puši, Sloba i Boban koji su “betonirali”, rakiju, pivo pa crno vino, spavaju prekirveni rosom na poljskim krevetima van šatora, ostali u šatoru, a prekrasna zelena trava oko šatora se ne vidi od praznih flaša od piva i vina!Nestin,  Ljuban i Sloba u gostima

Najmanje o pecanju i trofejima! Doživljaji i prijateljstva su iznad ulova. Treba znati uživati u svitanju, labudovima, belim lađama, zalasku sunca, večerima pored vatre!

Fotografije koje sam snimio na Dunavu u Neštinu govore mnogo više od mojih reči.

 

Mišarska šljunkara na Mitrovdan 2013. godine

Kada u prekrasno novembarsko jutro, na Mitrovdan, odete na pecanje na Mišarsku šljunkaru, prekrasnu oazu povezanu rekom Savom, na par kilometara iza bivšeg giganta ,,Zorke,,-Šabac, i ne slutite šta ćete doživeti. Ove jeseni se tu lovi uglavnom štuka,  koju nije upecao samo onaj koji nije zabacio ,,balerinu,, ili „dubinku“. Ali, danas je ovde bio pravi vašar, koji je teško opisati! Prekrasno vreme i  praznik izmamilo je preko 100 ljudi koliko je prodefilovalo u toku dana.

 Salata, Rade zid, Peto, Buljavi, Muja, Dobrivoje, Đura, Đorđe, Kane, Džamba, Škemba, Sloba Provac, Moma, Dragan, Moša, Miroslav, Živoslav, Dejan, Miloš, su imena koja se najčešće  odzvanjaju na šljunkari. ,,Jel ti zavlači?,, , ,,Ide li u tebe?,, pitanja su koja se u šali najčešće čuju.  Kada se raziđe jutarnja magla, počinju prozivke i  ,,nudjenje,, onima koji taj dan nemaju ribolovačke sreće da kupe ribu.

DSC05265

 Na šljunkari sam sreo i tri generacije zaljubljenika u ribolova iz jedne porodice. Penzionisani potpukovnik VJ Moša Alfirović, preneo je ljubav prema vodi na sina Dejana, a još više na unuka Miloša, koji je opsednut lovom na štuku. Penzionisani novinar Dragan Mićić reče da je pravi srećnik onaj koji zna da uživa u čarima ribolova, a posebno boravku pored vode u prelepo zakasnelo Mioljsko leto u novembru.

Na moje veliko iznenadjenje  u neko doba se sa priborom se  pojavila i još aktivna košarkašica Mira Velisavljević. Ribolov je zavolela dok je nastupala za Kovin, pa je sa drugaricom pecala na Dunavu.

DSC05274

 Nažalost, ove godine nema nekih starijih zaljubljenika u šljunkaru, godine su ih pritisle ili su nas možda i napustili! Nema ni najvećeg majstora za štuku, Miška Rudića, koji je bio jedan od najprivrženijih pecanju na Šljunkari, ali i najuspešnijih. Živi samo priča o vrsnom čoveku, omiljenom od svih, ali i jednom od najboljih ribolovaca. Dok se čeka da zapleše balerina, kao znak da je štuka progutala mamac, njegovo ime se vrlo često čuje uz žal što nije sa nama!

DSC05277

 Ipak, da sve ne bude lepo, potrudili su se ribokradice, lokalni Romi koji žive u divljem naselju pored šljunkare. Kada sam ih ovog jutra zatekao da u svitanje dižu mreže, glasno sam protestvovao! ,,Moramo i mi od nečeg da živimo,, rekoše mi! Ribolovačku kontrolnu službu ove godine nisam sreo, važno je da sam platio dozvolu od 6.500,00 dinara.

 Fotografije, koje sam, uglavnom, snimio ovog dana govore više od mojih reči!

Pogledajte kompletnu galeriju fotografija sa Mišarske šljunkare.

Zahvaljujemo se na priči i fotografijama Momčilu Ivanoviću

 

Priča iz Dupljaje – Deliblatska peščara

Pre 22 godine, sada vec davne 1991. godine, na obodu Deliblatske peščare u selu Dupljaja, opština Bela Crkva, počelo je jedno divno druženje, četiri zaljubljenika u ribolov iz četiri grada. Počelo je a traje i danas. Domaćin, Sava Ostojić rodjeni Vrščanin koji je radni vek proveo u Pančevu, Živa Živojnov iz Novog Sada, Živa Ostojić iz Vršca i moja malenkost, Momčilo Ivanović iz Šapca. Svake godine, krajem juna, ova družina se skuplja u Dupljajskom pesku, ribolov je zajednički imenitelj  ali kada sada analiziram to druženje, najmanje se sećam pecanja!

Kanal Dunav Tisa Dunav
Kanal Dunav Tisa Dunav

Te davne 1991. godine, iz četiri grada, tri Banaćanina i jedan Radjevac, počeli su jednu priču. Nije da nije bilo i pecanja, tada još čiste i pitome obale kanala DTD, pružale su ribolovačke čari za svačiju dušu. Slučajno, tada je ustanovljeno i jedno pravilo da se prvi dan peče roštilj, tako započelo i ostalo do danas. Slučajno, ili ne, priključili su nam se veliki boem, pokojni Marinko zlatar i još jednan Živa, limar. Pošto je roštilj bio dobar morao sam da budem roštilj majstor i sledeće dve večeri, i verovatno bi se to nastavilo da nije došla nedelja, dan za rastanak pošto smo tada svi bili zaposleni! Druženje do kasno u noć uz roštilj, pečenu ribu, hladno piće i pesmu, koja je bila prava! Negde oko ponoći sve je iznenadio Živa Živojnov, zamolio je da za trenutak prekinemo pesmu i čula se prekrasna Pesma o keruši Sergeja Jesenjina.

Kanal DTD u ovom rejonu širok je oko 120 metara, sada obrastao gustom trskom, bogat je ribom ali i životinjama, posebno retkim vrstama ptica. Posebno lepu sliku pruža ušće starog Karaša u kanal, most izmedju Grebenca i Duplaje i brana  sa prevodnicom koja se nalazi par kilometara nizvodno. Riblji restoran koji je godinama dovodio ekskluzivne goste iz Vršca, Bele Crkve i okoline, sada je zatvoren, ali sada radi u Duplaji. Riblji restoran Sneki u prekrasno uredjenom ambijentu na obali starog Karaša, pruža obilje ribljih specijaliteta.

Deliblatska pescara Dupljaja (3)

Posebno poglavlje ove priče je pokojna supruga našeg domaćina, Elena. Rodjena u okolini Bukurešta, život je doveo u Srbiju i Banat, gde je upoznala Savu. Pre sedam godina prekinuti su penzionerski dani i uživanje u pesku,  branje pečuraka i spremanje ribljih i specijaliteta od pečuraka, druženje sa Tijom i Natalijom. U sećanju mi je ostao jedan ručak iz 2001, godine, čorba od pečuraka, gulaš takodje, pohovane puhare i rudnjače na roštilju, a sve to je zaliveno sa nekom bajatom buteljkom Muskat otonela, starom petnaestak godina, poreklom iz okoline Bukurešta.

IMG_23092013_081729

Vikend naselje u Dupljajskom pesku čine uglavnom penzioneri iz Vršca i Bele Crkve. Kada to vremenske prilike i zdravlje dozvoli,  vreme provode u svojim vikendicama, uredjenim sa puno duše, doduše bez struje ali se snalaze, fižideri, bojleri i šporeti na plin, solarne ćelije daju svetlo i  tv program. Počeli su većine pre više od 30 godina kao  kamperi, ribolovci, zatim su izgradili vikend kuće. Nažalost, sada ih je sve  manje, neki nisu više sa nama, neki ne dolaze zbog starosti i bolesti, naslednici najčešće prodaju vikendice, a sve ređe idu i na pecanje. Osim pomenutog prijatelja Save Ostojića,  najverniji posetioci peska su Natalija i Lajoš Seleši  i Tija i Vukašin Koćec a kao gosti Buca i Živa Ostojić.  Preko dana svako živi svojim ritmom a veče je rezervisano za druženje uz kafu, lubenice i drugo voće, kompot od džanarika koji sam prvi put sreo ovde i ostalo što vredne domaćice pripreme. Normalno, svako veče kod drugog domaćina.

Deliblatska pescara Dupljaja

O ribolovačkim trofejima sada uglavnom pričaju. Dok sam redio deveriku upecanu u jedno predvečerje, Vule mi je ispričao  svoju borbu sa somom od 20 kg, ispod brane, a meredov mu je poturao legendarni novinar  RTS-a pokojni Dragan Nikitović, koji je bio redovan posetilac ovih ribolovačkih terena. Lajošev  najveći trofej je som od 8,5 kg, a svoju ljubav ka ribolovu preneo je na sina Vilija i snahu Maju, koji se četso mogu videti kako sa mosta izmedju Grebenca i Dupljaje, blinkerišu vaser kuglom a cilj je bucov koga ima u izobilju. Sava  je majstor ribolovac na ovim prostorima, a njegovu vikend kuću krase fotografije ribolovačkih trofeja po godinama kako ih je pecao! Prošle godine je jednog oktobarskog prepodneva dobio 6 šarana, ukupne težine 22 kg, a rekordi su mu šaran od 14, som od 13,5, amur od 13, tostolobik od 12, štuka od 6, smudj od 3,7 kg.

Deliblatska pescara Dupljaja (5)

Za zabavu je zadužen Živa Ostojić, tamburaš, još uvek aktivan sa svojom grupom, a mora se priznati da ima dobre pomoćnike u pesmi od brata Save, Moče, Natalije, Tije, Vula. Često je u rane večernje sate prekranim peščanim dinama odzvanjala pesma, najlepše one stare sa svih prostora bivše Juge. Da bi  repertoar  bio potpun naučio sam ga najlepšu pesmu Šabačkog ansambla Stari Zvuci ,,Tvoj mi pogled ne da mira,, , kaže da mu je to sada omiljena pesma i da su svi koji je čuju oduševljeni.

Deliblatska pescara Dupljaja (10)

Kada je vreme kišovito ovo područje je bogato pečurkama, posebno rudnjačama i puharama, koje rastu u delovima zelenih oaza u koncetričnim krugovima. Čobani  koji čuvaju stada sa susednih salaša, donose u izobilju vikendašima a za uzvrat ovi ih snabdevaju sa ribom. Ove godine nisam čuo  u večernjem satima pesmu jednog veslog čobanina, jedni kažu da je u zatvoru a drugi da je promenio salaš.

Godine polako pritiskaju ovu družinu, sve češće se pevaju setne balade. Ova godina je bila u duhu  stihova jedne od najlepših balada Dragana Stojnića: ,, Ide ide vreme polako nas slama, čini mi se sve prolazi snama,,!

Do sledećeg susreta, živeli!

Pogledajte više fotografija Priča iz Dupljaje.

Zahvaljujemo se na priči Momčilu Ivanoviću

 

Selo i jezero Vrmdža

Postoje tako neki delovi ove naše lepe zemlje koji ni krivi ni dužni ostanu sakriveni od očiju javnosti. Neki bi rekli da se ta najlepša mesta možda namerno i skrivaju ne bi li sačuvala svoju lepotu za odabrane. Mi, ipak, mislimo da je potrebno pričati o njima i otkrivati ih jer zaslužuju pažnju. Za Sokobanju svi znamo, ali desetak kilometara od nje nalazi se selo neobičnog imena, Vrmdža, čija lepota krajolika i istorijski značaj zavređnuju pažnju. Nalazi se u podnožju planine Rtanj, na 500 metara nadmorske visine.

Panorama jezera Vrmdža

Ime je zaista neobično, ali za one iz ovih krajeva prilično je lako povezati ime sela sa onim kada „kiša vrne iz oblaka“ ili kada u vrelini leta „treba navrnuti vodu u baštu“, pa je jasno da ime sela ima veze sa vodom. I zaista i ima jer se u njegovoj blizini nalazi i prelepo Vrmdžansko jezero. U samom selu uzdižu se zidine Latinskog grada, čija istorija seže u davni četvrti vek kada je bio čuvar Carskog druma. Kasnije ga je Vizantija dodatno utvrdila ne bi li sprečila najezde Slovena u ovaj kraj da bi u 11. i 12. veku bio sedište srpske vlastele. Istorija ovog utvrđenja prekinuta je u pohodu Turaka 1413. godine, kada ga je srušio Bajazitov sin, sultan Musa, poznatiji kao Musa Kesedžija.

Jezero Vrmdža Sokobanja 2

Kao i za sva neobična i skrovita mesta, tako je narod i za ovo ispričao priču da je nastalo u vreme doseljavanja starih Slovena kada ga je osnovao neki vojvoda od Vrmdže, po kome je mesto i dobilo ime. U to doba ovde je bila gusta šuma pa je vojvoda na litici koja se iz nje izdizala podigao svoje utvrđenje, kako bi nadgledao okolinu. Narod priča kako su se iz mraka sveg tog gustiša često pojavljivale zle sile, napadajući putnike namernike, ali je vojvoda od Vrmdže šumu iskrčio i nečastive proterao. Iako su legende uvek zanimljivije i maštovitije, istorija je ta koja se piše pa nam ona o ovom utvrđenju kazuje da je nastalo u vreme Rimljana koji su na ovom mestu podigli tvrđavu da štiti Carski drum i mesta uz njega od napada varvara. Sa podelom velikog carstva, ovo je mesto pripalo Vizantiji koja ga je 530. godine obnovila i dodatno utvrdila. Kasnije ovaj kraj osvajaju Bugari, a sa dolaskom srpskih kraljeva, ovaj kraj je bio granična tvrđava zvana Krajina. Tvrđava u Vrmdži bila je opasana sa tri reda zidina, imala je pokretni most za ulazak u nju a na vrhu stene je bio utvrđeni dvorac koji je predstavljao zasebno utvrđenje u samoj tvrđavi. Oko stene na kojoj se ovo utvrđenje uzdizalo nije bilo naselja, već je bilo okruženo gustim šumama, baš kao što legende o mestu i govore. U 15. veku ovo utvrđenje strada od Turaka, ali se oni ovde nisu dugo zadržali jer ih je vojska despota Stefana isterala i potukla na granici sa Bugarskom, kada je ubijen i sam sultan Musa.

U ovom kraju je u srednjem veku izgrađeno nekoliko ktitorskih manastira i crkava, od kojih je najpoznatija crkva Sv. Trojstva u mestu Crkovac. Znaimljiv je podatak da je u vreme velike seobe Srba 1699. godine veliki broj ljudi utočište našao u ovom zabačenom i tada šumovitom kraju u koji Turci nisu baš rado zalazili. Tada su se ovde i formirala naselja jer su ljudi počeli da krče šume, grade kuće i obrađuju zemljište. Nakon oslobođenja od Turaka u Vrmdži 1834. godine počinje izgradnja škole koja je do tada radila u Crkvenoj kući, koja je danas pravi raritet jer je najstarija kuća južne i istočne Srbije.

Srednjevekovni-grad-Vrmdza

Selo nastavlja da se razvija i nakon Prvog svetskog rata pa je prema popisu iz 1921. godine u njemu bilo 370 domaćinstava i 17.000 ovaca, što Vrmdžu u to doba čini važnim stočarskim mestom. Nakon Drugog svetskog rata selo počinje da stagnira, a 70-ih godine veliki broj ljudi odlazi u inostranstvo pa danas gotovo svaka druga kuća u selu ima nekoga na Zapadu.

Danas selo ima oko 200 domaćinstava i oko 800 stanovnika koji se bave poljoprivredom. Kako rekosmo da je ime sela povezano sa vodom, onda ni ne čudi da u selu postoji odličan vodovod koji u svaku kuću dovodi pijaću vodu iz čistih planinskih izvora iz okoline. Ulično osvetljenje, telefonski priključak u svakoj kući, odličan signal mobilnih mrža i neverovatno dobar bežični internet ovo selo čine idealnim mestom za odmor. To su i stanovnici brzo uvideli pa u selu postoji 30-ak registrovanih ležaja za seoski turizam, kafana, prodavnica i etno muzej.

 Pogledajte fotogaleriju Selo i Jezro Vrmdža

Još fotografija iz Srbije možete pogledati na sledećem linku: http://www.tt-group.net/photos/

 

 

 

 

 

 

 

Avanturistički turizam na Sunčanoj reci

Sunčana Reka je kompleks koji se prostire na 4 ha zemljišta na  obali najlepše srpske  reke – Drine, ispod istoriske planine Gučevo, koja predstavlja prvu u nizu Podrinjsko – Valjevskih planina, a u blizini banja, Zvorničkog  jezera, trešnjickog kanjona, brojnih manastira i prostire se na samoj granici sa  BiH (Republika Srpska).

Aktivnosti koje Vam nudi Sunčana reka su različite i obuhvataju: pešačenje, jahanje, vožnju kajakom i čamcem, biciklizam, paraglajding, istraživanje planina, pećina, kanjona, klisura… Aktivnosti su podeljene po kategorijama (laka, srednja i teža) i u svakoj aktivnosti zastupljena su: fizička aktivnost, predstavljanje kulturno-istoriskih spomenika i kontakt sa prirodom.

Avantura 1 Večera na čamcu ili pustom ostrvu, gde je spust dug 5km,a tokom vožnje čamcem uz zvuke harmonike peče se jagnje ili riba (u zavisnosti od vaših želja), toči se hladno pivo i rakija šljivka.

Avantura 1 - Večera na čamcu ili pustom ostrvu
Avantura 1 – Večera na čamcu ili pustom ostrvu

Avantura 2 je Drina – Kajak avantura koja predstavlja vožnju kajakom po Zvorničkom jezera

Avantura 2- Drina - Kajak avantura
Avantura 2- Drina – Kajak avantura

Avantura 3 su jednodnevni ili dvodnevni Sunčani spust od Malog Zvornika do “Šotrine plaže” na Sunčanoj Reci (16 km, oko 5 sati) uz nekoliko zadržavanja na obali Drine i pustim ostrvima (posluženje, zvuci harmonike), i jedno dvočasovno kupanje.

Sunčani spust
Avantura 3 – Sunčani spust

Avantura 4 je Drinska regata predstavlja tradicionalnu manifestaciju. Grad Loznica, Mali Zvornik i Veliki Zvornik svake godine organizuju Drinsku regatu, u kojoj učestvuje oko 500 plovila koja plove vodenom trasom dugom oko 16 km, uz bogat zabavni program.

Avantura 4 - Drinska regata
Avantura 4 – Drinska regata

Avantura 5 je Kanjon Trešnjice! Trešnjica izvire na jugozapadnoj strani Povlena i visini od 1185 metara a uliva se u Drinu kod Gornje Trešnjice na visini od 180 metara. Dugačka je 23 kilometra i njen ukupni pad iznosi 1006 metara. Srednjim tokom protiče kroz živopisni kanjon dug blizu 6 km koji je usečen u 800-1000 metara visokoj površi. Sama reka je bogata ribom, posebno potočnom pastrmkom, a zbog svoje čistoće prirodno je mrestilište mladice. Divlja priroda kanjona Trešnjice je zakonom zaštićena oblast kao predeo izuzetnih prirodnih odlika.

Iako se može proći bez tehničke opreme, ovaj kanjon spade u klasu težih kanjona za treking. Upravo zbog zanimljivog prolaska i netaknute prirode u kanjonu, tim Sunčane Reke će Vam pokazati najlepše detalje ovog jedinstvenog reona u Srbiji!

Avantura 5- Kanjon Trešnjice
Avantura 5- Kanjon Trešnjice

Avantura 6 je pešačenje na Kam i predstavlja penjanje na vrh Kam-a (613 metara, planinski vrh u blizini Sunčane Reke), spuštanje konopcem niz stenu, a potom pešačenje delom prašume do kanjona i spust kanjonom do Sunčane Reke

Avantura 6 - Pešačenje na Kam
Avantura 6 – Pešačenje na Kam

Avantura 7  je Gučevski izvor i obuhvata pešačenje 7km od Sunčane Reke do Brasine i obilazak izvora.

Avantura 7 - Gučevski izvor
Avantura 7 – Gučevski izvor

Avanture 8 i 9  su jahanje na konjima ili pešačenje  do Boranje (Šarene Bukva – planinarski dom) i upoznavanje sa bitkom na Mačkovom kamenu

Jahanje ili pešačenje do Boranje (Šarene bukve)
Jahanje ili pešačenje do Boranje (Šarene bukve)

Avantura 10 je paraglajding i predstavlja let sa vrha Gučeva do Sunčane Reke

Avanturistički turizam Sunčana reka 11
Avanturistički turizam Sunčana reka 11

Avantura 11 je Biciklizam i predstavlja vožnja sa vodičem planinarskim vrhovima do Boranje i nazad

Avantura 11 - Biciklizam
Avantura 11 – Biciklizam

Avantura 12 je Bukov potok i obuhvata pešačenje prelepom stazom po planini Gučevo u dužini od 35km – “Sunčana Reka“, Kam, Spomen Kosturnica Gučevo, Jeminove vode, Kulište, Zajača, Lugarnica, Bukov potok, Donja Borina (do crkve), Kojići, Sekulići, Lindžin izvor, Brasina, Gornja Koviljača, “Sunčana Reka“.

Avantura 11 - Bukov potok
Avantura 12- Bukov potok

Avantura 13 je pešačenje Sunčana Reka – Ravna Gora

Avantura 13 - Pešačenje Sunčana Reka - Ravna Gora
Avantura 13 – Pešačenje Sunčana Reka – Ravna Gora

Za više infomacije o svakoj od avantura pogledajte na sajtu Sunčane Reke. 

Takođe i za one koje nisu avanturisti Sunčana Reka nudi mnogo sadržaja. Možete pogledati i  prezentaciju Sunčane Reke kod nas na sajtu.

 

 

 

 

 

Mišarska šljunkara – raj za ribolovce

Mišarska šljunkara, ostatak nekadašnje eksploatacije šljunka i peska, nalazi se na par kilometara od Šapca. Iza nekadašnjeg industrijskog giganta „Zorka“, povezana je sa rekom Savom i predstavlja  jedino prirodno mrestilište ribe na dužem toku reke Save, posebno posle zatrpavanja Kamička.

Mišarska sljunkara - Šabac

Moj prvi susret sa Šljunkarom bio je davne 1981. godine.  Do tada, gledajući ribolovce, koji „gube vreme pored reke“, nisam razumeo lepote i čari boravka pored vode i zadovoljstvo koje ribolov može da priušti. U osvit zore, jednog avgustovskog jutra, pokojni čika Branko Lovčević, mi je pokazao kako se uživa pored vode. Dok smo njegov sin i ja upecali kedera i zabacili za štuku, on je prvo izvadio tranzistor iz torbe, pustio tiho miziku, zatim smo nazdravili iz pljoske, a onda je on lagano, oštrom britvom napravio dvoje raklje, koje je zabo u zemlju. Na vrbov ražnjić nizao je slaninu, luk, papriku, meso, potpalio je vatru, sa dva kamena zaklonio je od vetra, seo na malu stolicu i pekao! Pet štuka koje smo upecali su samo još doprineli da, razumem, i zavolim vodu i ribolov.

Mišarska sljunkara - Šabac

Posle tridesetak godina,  dok smo posle Božića, uz kafu, varenu rakiju i crvene jabuke, čekali štuku na strani ka carini, još mi odzvanjaju reči ujka Save:„šteta što tako mali broj ljudi zna da uživa u čarima koje pruža reka i ribolov, važno je biti pored vode, a ako se nešto i upeca to je već potpun doživljaj“.

Mišarska sljunkara - Šabac

U jedno sam siguran!  Najlepše radjanje sunca  je na ušću šljunkare u Savu. To prekrasno mesto je u ranim jutarnjim časovima meka za ribolovce, a od podne kupalište za meštane. Pred veče, ponovo startuju pecaroši, a nisu retki ni oni koji ostanu duboko u noć, ili čak do svitanja, čekajući bolji ulov. Na samom ušću je jedno  od omiljenijih mesta za pecanje na „mamac“, gde se lovi šljivar, mrena, plotica, kumrija, bodorka, deverika, jez. Tu se smenjuju Džamba, Rade Pupa, Miško Rudić, Rakić, Mladja, Sule, Valjevci i još mnogi drugi! Poslednjih godina,  mladji ljubitelji reke, organizuju Mišarsku regatu, a ove godine uz obavezno okretanje prasića i jaganjaca na ražnju, bila je i muzika uživo!

Na ovom terenu je udicu progutao i moj prijatelj, penzionisani novinar Dragan Mićić, i postao pasionirani ribolovac! Pre pet godina, jednog prekrasnog oktobarskog dana, upecali smo 22 babuške i 2 štuke, što bi rekli početnička sreća!

Mišarska šljunkara - Šabac

Doajena pecanja na Mišarskoj šljunkari,  penzionisanog učitelja, deda Ljube, koji je biciklom godinama dolazio, i uspešno lovio ribu, ove jeseni nema. Deda Mile mi juče reče da je bolestan, a sa žaljenjem mi reče da ni njegova baba Ljija  zbog zdravlja više ne dolazi na pecanje.  Nema ni „diverzanata“, Branka i Ike, koji su upadali u oči po gumenom čamcu i  žutim i crvenim balerinama. Izgleda da su promenili terene za ribolov!

Na ovim terenima najčešće se lovi štuka i babuška, ali i tolstolobik, deverika, bodorka, klinton, plotica, sljivar, plavonosac, jez, kumrija, kesega, šaran i som redje. Ima perioda godine kada riba ne radi, šljunkara deluje tužno i zarastaju ribolovačka mesta. Kada riba krene, obično u ranu jesen, tada se pre zore rani da se zauzmu bolja, ili bilo kakva mesta. Lože se vatre pre svitanja, „Jel ti zavlači?“, najčešće je pitanje!

Mišarska šljunkara - Šabac

Uz izvinjenje onima koje sam nenamerno zaboravio ili ih ne poznajem, pomenuću i imena koja najčešće čujem da odzvanjaju: Deda  Ljuba, deda Mile, baba Ljilja, Branko, Ika, Marko, Jova Zulja, Dule Svajsa, Džamba, Miško Rudić, Dr Koja, Dragan Božin, Vasa Ker, Samardžija, Moša Alfirović, Sloba Provac, Miroslav, Toma, Lovac, Dragan Mićić, Mladja, Ostojić, Rade Pupa, Zlatara, Mađar, Stojićević, Sava Mizdrag, Drmonja, Rade Brka, Rade Zid, Djoka, Djura, Selja, Sule, Kane, Sreja Peto, Šeća, Čadja, Vlada, Iva, Janko. Đura, Pućko, Miloš, Rakić!

O ružnim stvarima, bacanju mreža u prirodno mrestilište i grabuljanju tolstolobika, drugi put! Policijski čamac je čuo sam godinam u kvaru, a ribočuvara sam video u rano proleće da kontroliše one što sa jednim štapom pecaju kesegu kod Silosa!

Pogledajte fotogaleriju Mišarske šljunkare

 Autor teksta i fotografija: Momčilo Ivanović

Zaboravljeni dragulj – kanjon Drine

Za sledeći tekst i fotografije se zahvaljujemo Gordani Atanasijević, osnivaču i predsedniku Kluba Aktivnih Uživalaca Prirode Beograd www.serbianoutdoor.com. Oni su grupa entuzijаsta, strаstvenih ljubitelja i poznаvаoca prirode koji žele dа šire svojа iskustvа i sаznаnjа, u cilju аfirmаcije prirodnih vrednosti kаo i unаpređenjа ekološke svesti. Kažu da su njihovi boravci u prirodi  аktivni, аli ne i sportski.Prednost dаju sаmoj prirodi, umesto njenim merljivim pаrаmetrimа. Pogledajte, pročitajte, a ako ste u mogućnosti pridružite im se u nekoj akciji i uverite se da je zaista tako. Uživajte!

Kanjone obično vezujemo za brzake i divlje reke na kojima rafting predstavlja vrhunski adrenalinski doživljaj, ali lepotu i divlji karakter nekih kanjona ni potapanje zarad izgradnje akumulacionih jezera ne može narušiti. Retko ko danas zna da se uzvodno od Bajine Bašte, na mestu gde Drina pravi veliku lakat krivinu oko planine Tare, krije jedan divalj kanjon fantastičnih stenovitih odseka obraslih gustim i raznovrsnim rastinjem (između ostalog, na njegovim padinama raste i Pančićeva omorika), kanjon koji je pre potapanja bio drugi po visini u svetu – kanjon reke Drine.

Zaboravljeni dragulj kanjon Drine
Zaboravljeni dragulj kanjon Drine

Duboke vode sadašnjeg jezera su pravi kameleon – u proleće zelene, leti plave, zimi potpuno prozračne. Kažu, za te promene je zaslužan plankton. 4. maja 2008. godine imali smo tu privilegiju da provedemo 5 sati i pređemo nekih 50 km ploveći brodićem kroz kanjon Drine, pogleda sa nevericom uprtog u litice ovog vajarskog dela prirode dok smo se osvrtali unaokolo pokušavajući da zabeležimo svaki njegov ornament, od stenovitih kuloara i useka, preko usamljenih borova koji štrče iz stena, kamenih ostrva, vodopada i glatkih stena okupanih kišom koje svetlucaju pod zracima sunca.

Pusto ostrvo, ali nema Robinzona
Pusto ostrvo, ali nema Robinzona

Vrhunac ove vožnje bilo je pristajanje u laguni koju formira ušće kanjona Brusnice u Drinu, mesto na koje se odozgo, sa Predovog Krsta jako teško stiže, a odozdo samo na način kako smo mi stigli, brodićem. Ako želite da pronađete mesto gde ćete zaista biti izolovani od civilizacije, teško je naći neko bolje. Posle nekoliko sati provedenih u kanjonu Drine pomislićete da ste negde daleko, u egzotičnim predelima poput Amazonije ili Nove Gvineje…

Kanjon Drine
Kanjon Drine

Pogledajte fotogaleriju sa putovanja Kanjonom Drine.

Autor teksta i fotografija Gordana Atanasijević  http://serbianoutdoor.com.

Serbian outdoor

 

 

 

Izvor: http://freebiking.org