Category Archives: Price iz Srbije

Neštin selo na Dunavu – priča koja traje

NEŠTIN  SELO NA DUNAVU – PRIČA  KOJA TRAJE

Kada sam u ranu zoru, jednog avgustovskog dana, davne 1986. godine, sa trojicom kolega, krenuo na pecanje na Dunav, u Neštin, selo u opštini Bačka Palanka, kao ribolovac početnik, nisam ni sanjao da će mi pecanje postati opsesija, a Neštin mesto koje mi mnogo znači! Tog dana sam dobio tri stvari: definitivno sam progutao udicu, zavoleo Neštin i upoznao Milivoja, koji mi je danas jedan od najboljih prijatelja .

Dok smo prelazili preko Fruške gore, slušao sam, za mene, neverovatne priče o ulovu na Dunavu. Dule, Draža i Mića su se utrkivali u prisećanjima o bogatom ulovu, a ja sam jedva čekao da svane. Moja dotadašnja ribolovačka iskustva su bila skromna, Pribor još skromniji, ruski štap od četiri metra, veliki čekrk, debeo najlon, mali plovak, velika udica!Izllazak sunca u Neštinu

Bacili smo mamce. Mića mi je podesio pribor, veći plovak, udica dvanaestica kovanica, podesio dubinu, i krenulo je! Lepe deverike, bodorke, jezovi!   Oduševljenje! Draža i Milivoj, nezadovoljni kako riba radi, otišli ​​su na donji naper, a Dule je sedeo sam posmatrao kako uživam. I onda udarac na mamac kakav nisam doživeo! Povlačeći najlon naglo, kako da početnici rade, izvukao sam na površinu, za mene, ogromnu ribu, koja se praćakala i borila. “Polako, Sačekaj da ti poturim meredov!”, Priskočio je Dule u pomoć i prekrasna riba se našla u čuvarci. Posle toga je i on krenuo na donji naper. Nije prošlo pet minuta, a ponovilo se: opet je plovak naglo nestao pod vodom, opet velika riba koja se praćaka na površini. Pošto nema ko da mi pomogne, prebacio sam štap preko ramena, izvukao ribu na šljunčanu obalu i vukao je po obali desetak metara, što dalje od vode! Dok sam je ubacivao u čuvarku, tresao sam se kao prut. Ponosno sam pokazivao ulov jednom vikendašu u prolazu. On mi je rekao da je ta krupna riba jez. Bila je teska 1,3 kg, i nikada nisam ulovio krupnijeg jeza. Kažu, početnička sreća! Plovi ladja

Tako je počelo, a traje i danas. Inače, ovo područje: Neštin, Susek, Koruška, Banoštor je zona u koju Šapčani i Mitrovčani godinama pecaju. Moje društvo se vezalo za Neštin, učlanili smo se u njihovo ribolovačko udruženje, u kome su polovina članova bili Šapčani! Ribolovačke zabave, kojima smo redovno prisustvovali, su nezaboravne. Prva, kojoj smo prisutvovali, bila je u bircuzu “Kozara”. Olajisan pod, kockasti stolnjaci, kratka govorancija predsednika Udruženja Zorana Nikolića, uz prekrasne voćne rakije, oranija sa ribljom čorbom koja se sipala u metalne ćase. Posle toga najkvalitetnija pečena riba, smuđ, som, šaran. A, tamburaši, i nisu bili baš neki. Videći da nisam baš odusevljen muzikom, kontrabasista mi šapnu na uvo: “Izvini, ovi nisu svi Cigani”. Ostala je u sećanju i zabava u restoranu, u vinskom podrumu na Dunavcu, gde smo iz Šapca išli organizovano autobusom.Krle i mi

Odlazili smo u početku na jedan dan. Stizali vrlo rano da zauzmemo mesto, pecali do sumraka, i onda na pivo u čardu. Onda smo, petkom ranije izlazili sa posla, postavljali šator, i provodili vikend na Dunavu. Sve to nam je bilo malo, pa smo počeli da kampujemo po desetak dana. Te 1993. godine, imao sam 40 noćenja u Neštinu, od čega su bila dva kampovanja po 10 dana. Imali smo u kampu sve što nam treba. Za uredjenje kampa smo bili zaduženi kum Milan i ja. Nije mali posao poravnjati teren i postaviti šator, sto i stolice na ne baš ravnom terenu, ukopati mesta za talandaru, kotlić, roštilj, zategnuti tendu za četiri šatorska krila, napraviti “špajz” od dasaka izmedju dve topole, pripremiti drva za logorsku vatru. Kada smo kampovali krajem juna 1993. godine, usled nestašice goriva, sa opremom nas je kamionom odvezao komšija Sloba. U četiri sata, u svitanje, budio nas je Branko, najstariji medju nama, skuvanom kafom. Pranje zuba je bilo rakijom i onda pecanje ceo dan, obično do devet uveče, sa kratkim pauzama za doručak i popodnevno ređenje ribe, koje je trajalo i predugo. . Uređenu ribu smo pakovali u kese pa u džak, i onda biciklom pored Dunavca nosili u selo, u zamrzivač   U sumrak se pali vatra, peče riba ili kuva čorba, opuštanje uz rakiju ili pivo. Tišinu narušavaju brodovi koji prolaze  alasi koji bacaju ili podižu mrežei. Ove druge nismo nikada voleli!

Bilo je dana kada su ispod napera odzvanjale moje reči:

– U našem selu svi znaju da pecaju: i babe i dede i deca!

Ovo se događalo kada su tri generacije Lovčevića pecale u istom danu, pokojni deda Branko je zabacivao štapove sa mamcima, dok mu je pokojna baba Marija držala suncobran i vadila ribu, dok su na dohvat ruke od njih pecali sin Boban i unuk Ivan.Nestin 93, al je radilo na mamac

Boraveći u ovom prekrasnom ambijentu, među meštanima i vikendašima, stvorena su i brojna prijateljstva. Sa nekima se i danas družimo, a to su u prvom redu: Zoran Nikolić, meštanin i Dragoljub Krstić Krle, vikendaš koji, inače, manje vremena provodi u Novom Sadu, meštanin Vladimir Fabri, a poslednjih godina i alas Draško iz Bačke Palanke. Nažalost, spisak onih koji nisu više među nama je poduži: Krunoslav Huskanović Kruno iz Šida, majstor ribolovac, reprezentativac SFRJ u sportskom ribolovu, deda Živan Radovanov, Ante, Ivan i Goran Jajčević. Posebno mesto zauzima Dragan Božić, rođeni Beograđanin, Dorćolac, boem, strasni ribolovac, koji je radni vek proveo kao saobraćajni inženjer u GSP u Novom Sadu,   a penzionerske dane i starost sa svojom Kajkom u Neštinu. Sa njim nikada nije bilo dosadno, voleo nas je i bio nam veoma drag. Kada se u duge zimske dane, daleko od reke, potegne priča o Neštinu, uvek se setimo zgode kada smo mu (Božiću), dok je išao u Ilok po gorivo, a ostavio štapove u vodi, na jednu udicu nanizali tri bodorke. Njegov osmeh kada ih je izvadio, a komentar: “P. .. vam materina čivijaška! “, i danas su mi u sećanju!

Šapčani, sa kojima sam najčešće putovao ili se sretao u Neštinu, sa kojima sam se družio su: Milivoje Davidović, Draža Dimitrić, Branko Lazić, Boban Lovčević, Mića Tošković, Milan Tošković, Dragan Mićić, Sloba Trifunović, Sveta Grujić, Dule Novaković, Vasa Vujanović, Ljuban Živanović, Mile Džip, Mile Ostojić, Šerbula, Ika, Vlada, Dragan Majurac. Neka mi ne zamere oni koje sam zaboravio.

Interesantno, ali najlepše smo se proveli kada je riba radila očajno, u avgustu 2008. godine. Ekipa u sastavu Dragan, kum Milan, paša Boban i ja, provela je pored Dunava u Neštinu šest dana, u prekrasnom ambijentu. Ustajanje u osvit zore, jutarnja kafica i rakijica, doručak, roštilj na talandari, odmor, pokušaji da se nešto upeca, slabo  je išlo, ali, zato za večeru riba na talandari i hladno pivo, ohlađeno kod Krla. Prvo veče smo pekli kesegu, haublerku, jer drugo ništa nismo upecali. Drugo veče bi opet pekli kesegu da Krle nije priskočio u pomoć, bacio je mrezu, i tako nas spasao. Zadnji dan je nestalo mesa i kobasica, pa je i slaninica na talandari bila dobra. Retko se dešavalo da se iz Neština vratimo bez ribe, kao ovoga puta, ali je provod bio za pamćenje.Ala je lepota

Družina koja je najčešće kampovala je Branko, Boban, Momčilo i  Milan, Mića redje,a u poslednje vreme Dragan je stalni član tima. U goste su nam dolazili često na dan dva, Davidovići, Milivoj i Javorka, Sloba Trifunović i Ljuban, i mnogi drugi. Ulaznica za kamp je bila gajba ladnog piva. Posle vrele čorbe i ribe šta bi drugo bolje prijalo!

Posle jedne posete Slobe i Ljubana, sa prepunim gepekom rakije, vinjaka, piva, vina, roštilja, lubenica, jutro u kampu je izgledalo ovako: Panj od logorske vatre se puši, Sloba i Boban koji su “betonirali”, rakiju, pivo pa crno vino, spavaju prekirveni rosom na poljskim krevetima van šatora, ostali u šatoru, a prekrasna zelena trava oko šatora se ne vidi od praznih flaša od piva i vina!Nestin,  Ljuban i Sloba u gostima

Najmanje o pecanju i trofejima! Doživljaji i prijateljstva su iznad ulova. Treba znati uživati u svitanju, labudovima, belim lađama, zalasku sunca, večerima pored vatre!

Fotografije koje sam snimio na Dunavu u Neštinu govore mnogo više od mojih reči.

 

Gornje Crniljevo selo u Podgorini

 Na severu opštine Osečina, okruženo selima Donje Crniljevo,  Miličinica, Sirdija, selo Osečina i Konjuša, na obroncima Vlašića,  sa njegovim vrhovima  Glavica, Veliki beleg, Mramorje, Lisina i Tojina koliba, nalazi se selo Gornje Crniljevo. Spajanjem potoka koji se slivaju sa vrhova Vlasica ( rečica koje kao potoci nastaju sa  vrhova Vlašića), nastaje reka Tamnava.

Razvrstano u četiri male: Gornju malu, Kovačevića malu, Topalovića malu i Đermaše,  u preko 150 domova živi oko 5oo stanovnika.

Selo se prvi put u pisanim izvorima pominje  1528 godine u turskom ,,Tabu tefteru,, kao selo koje je u to vreme imalo 11 kuća.  Najbrojnije  je bilo 1948. godine, kada je po popisu imalo 1115 stanovnika, da bi se od tada beležio negativan prirast, odnosno 1961- 1073, 1971- 869, 1991- 692, da bi 2002. godine sa 554 stanovnika dostiglo nivo iz 1874. godine, kada je imalo 563 stanovnika!

Selo Gornje Crniljevo  spomen kompleks

U središnjem delu sela, kod izvora Kisele vode formirao se centar sela, gde se nalaze škola i dom kulture, koji su još u funkciji, kao i objekti koji više nisu, ili nikad nisu ni bili (ambulanta),  zadružni magacin za otkup poljoprivrednih proizvoda, industrijska sušara za šljivu, koji štrče napušteni kao svedok tranzicije. ,,Idem Kiseloj vodi,, kažu meštani okolnih sela kada krenu u ovo selo. Subotom i nedeljom, kao i verskim praznicima , na česmi su nevidjene gužve da se natoči kisela voda, a vrlo često po ovu dragocenu tečnost, dolaze is Valjeva, Šapca, Loznice, Ljubovije! Kisela voda se prvi put pominje u pisanim izvorima 1843. godine U devetnaestom veku eksploatiše se iz primitivno napravljenih bunara, gde se u izbušenom deblu drveta ,,stabulji,, sakupljala voda , mesto je bilo poznato i kao banjsko i u dvadesetom veku, a još postoje ostaci primitivno izgradjenih kupatila. Osamdesetih godina prošlog veka, pa do početka ovog, vršena su ispitivanja  od strane Rudarsko-geološkog fakulteta iz Beograda, i  uradjeno je 5 bušotina, od kojih  je jedna sa moderno napravljenom česmom najčešće eksploatisana.

Selo Gornje Crniljevo   skola

Na oko pola kilometra od Kisele vode nalazi se novi centar sela, gde su smešteni Crkva, parohijski dom, fudbalsko igralište, lovački spomen dom i spomen kompleks posvećen poginulim u ratovima.  4. maj 1999.godine je najtužniji dan za stanovnike Crniljeva.  U borbi sa ,,milosrdnim anđelima,,  NATO pakta iznad Valjeva herojski je poginuo pilot potpukovnik Milenko Pavlović, rodjen u Gornjem Crniljevu, koje nikada neće napustiti jer će o njemu svedočiti spomen kompleks, lovacko drustvo  i fudbalski klub sa njegovim imenom. Neka mi ne zamere mnogi uspešni  rodjeni u ovom selu, privrednici i političari, Branislav Ikonić predsednik vlade Srbije, fudbaler Partizana Ljubiša Ranković, mnogi drugi, pilot Milenko Pavlović ce ostati legenda po kojoj ce se pamtiti Gornje Crniljevo. .

Inače selo je kao i cela Podgorina sinonim za voćarstvo, posebno za šljivu, a osim nje vrlo česte kulture su malina i kupina. Nesreća je što  se, umesto nekada organizovanog otkupa, kupovinom poljoprivrednih proizvoda od strane zadruga i državnih preduzeća, sada bave novokomponovani biznismeni koji, ionako jeftine proizvode, često nikada ne plate poljoprivrednicima. Zadružni magacin i sušara su ustupili mesto mini sušarama, kojih je iz godine u godinu sve više, a  otkup se vrši  na više lokacija u privatnim kućama.

Crniljevci na Sajmu sljiva u Osecini 3

Kao i  drugim krajevima Srbije i ovde se gase mnoga ognjišta, bilo da imaju naslednike, blizu ili daleko,  ili ih nemaju, ruše se prvo starije kuće ćerpičare, pa onda  druge zgrade i kuće u kojima  su do skora živela staračka domaćinstva.  Da ne bude sve crno u propadanju srpskog sela, pobrinuli su se oni mladi kolji  su  ostali na selu i u čijim  dvorištima se crvene krovovi novih kuća, ali i  objekata za pečenje rakije i sušenje šljiva. Takodje veliki broj vikendaša koji su iz ovog sela  ili njihovi naslednici, sa svojom decom i unucima, čine u velikom delu godine ovo selo življim i bogatijim narodom.

Selo Gornje Crniljevo  panorama 9

Obronci Vlašića su bogati pečurkama, posebno vrganjima, mlečnicama, zekama, rujnicama, lisičarkama, rudnjačama, griznjačama a ove jeseni dominirale su kozarke (sunčanice), kojih je bilo u izobilju po šumama, ali i livadama i  voćnjacima.

Inače, poslednjih godina, namnožilo se mnoštvo srna koje su uz sve uvažavanje njihove lepote, štetočina broj jedan za mlade voćnjake i zasade maline i kupine, ali i za povrtnjake.

Selo Gornje Crniljevo  panorama 5

Onima koji su tamo rodjeni, a davno otisli iz njega, ili nama ciji roditelji poticu iz G. Crniljeva,  a dolazak u ovo selo nasusna potreba kojom smo ,,inficirali,,  i svoje   bracne drugove, decu pa i unuke,  ma gde se nalazili,  sok od maline i suva sljiva UVEK MIRISU NA GORNJE CRNILJEVO.

Fotografije koje su u prilogu, snimane su u sva četiri godišnja doba, a uglavnom su iz ove godine!

Pogledajte kompletnu foto galeriju Gornjeg Crniljeva

 Zahvaljujemo se na tekstu i fotografijama Momčilu Ivanoviću

 

Mišarska šljunkara na Mitrovdan 2013. godine

Kada u prekrasno novembarsko jutro, na Mitrovdan, odete na pecanje na Mišarsku šljunkaru, prekrasnu oazu povezanu rekom Savom, na par kilometara iza bivšeg giganta ,,Zorke,,-Šabac, i ne slutite šta ćete doživeti. Ove jeseni se tu lovi uglavnom štuka,  koju nije upecao samo onaj koji nije zabacio ,,balerinu,, ili „dubinku“. Ali, danas je ovde bio pravi vašar, koji je teško opisati! Prekrasno vreme i  praznik izmamilo je preko 100 ljudi koliko je prodefilovalo u toku dana.

 Salata, Rade zid, Peto, Buljavi, Muja, Dobrivoje, Đura, Đorđe, Kane, Džamba, Škemba, Sloba Provac, Moma, Dragan, Moša, Miroslav, Živoslav, Dejan, Miloš, su imena koja se najčešće  odzvanjaju na šljunkari. ,,Jel ti zavlači?,, , ,,Ide li u tebe?,, pitanja su koja se u šali najčešće čuju.  Kada se raziđe jutarnja magla, počinju prozivke i  ,,nudjenje,, onima koji taj dan nemaju ribolovačke sreće da kupe ribu.

DSC05265

 Na šljunkari sam sreo i tri generacije zaljubljenika u ribolova iz jedne porodice. Penzionisani potpukovnik VJ Moša Alfirović, preneo je ljubav prema vodi na sina Dejana, a još više na unuka Miloša, koji je opsednut lovom na štuku. Penzionisani novinar Dragan Mićić reče da je pravi srećnik onaj koji zna da uživa u čarima ribolova, a posebno boravku pored vode u prelepo zakasnelo Mioljsko leto u novembru.

Na moje veliko iznenadjenje  u neko doba se sa priborom se  pojavila i još aktivna košarkašica Mira Velisavljević. Ribolov je zavolela dok je nastupala za Kovin, pa je sa drugaricom pecala na Dunavu.

DSC05274

 Nažalost, ove godine nema nekih starijih zaljubljenika u šljunkaru, godine su ih pritisle ili su nas možda i napustili! Nema ni najvećeg majstora za štuku, Miška Rudića, koji je bio jedan od najprivrženijih pecanju na Šljunkari, ali i najuspešnijih. Živi samo priča o vrsnom čoveku, omiljenom od svih, ali i jednom od najboljih ribolovaca. Dok se čeka da zapleše balerina, kao znak da je štuka progutala mamac, njegovo ime se vrlo često čuje uz žal što nije sa nama!

DSC05277

 Ipak, da sve ne bude lepo, potrudili su se ribokradice, lokalni Romi koji žive u divljem naselju pored šljunkare. Kada sam ih ovog jutra zatekao da u svitanje dižu mreže, glasno sam protestvovao! ,,Moramo i mi od nečeg da živimo,, rekoše mi! Ribolovačku kontrolnu službu ove godine nisam sreo, važno je da sam platio dozvolu od 6.500,00 dinara.

 Fotografije, koje sam, uglavnom, snimio ovog dana govore više od mojih reči!

Pogledajte kompletnu galeriju fotografija sa Mišarske šljunkare.

Zahvaljujemo se na priči i fotografijama Momčilu Ivanoviću

 

Priča iz Dupljaje – Deliblatska peščara

Pre 22 godine, sada vec davne 1991. godine, na obodu Deliblatske peščare u selu Dupljaja, opština Bela Crkva, počelo je jedno divno druženje, četiri zaljubljenika u ribolov iz četiri grada. Počelo je a traje i danas. Domaćin, Sava Ostojić rodjeni Vrščanin koji je radni vek proveo u Pančevu, Živa Živojnov iz Novog Sada, Živa Ostojić iz Vršca i moja malenkost, Momčilo Ivanović iz Šapca. Svake godine, krajem juna, ova družina se skuplja u Dupljajskom pesku, ribolov je zajednički imenitelj  ali kada sada analiziram to druženje, najmanje se sećam pecanja!

Kanal Dunav Tisa Dunav
Kanal Dunav Tisa Dunav

Te davne 1991. godine, iz četiri grada, tri Banaćanina i jedan Radjevac, počeli su jednu priču. Nije da nije bilo i pecanja, tada još čiste i pitome obale kanala DTD, pružale su ribolovačke čari za svačiju dušu. Slučajno, tada je ustanovljeno i jedno pravilo da se prvi dan peče roštilj, tako započelo i ostalo do danas. Slučajno, ili ne, priključili su nam se veliki boem, pokojni Marinko zlatar i još jednan Živa, limar. Pošto je roštilj bio dobar morao sam da budem roštilj majstor i sledeće dve večeri, i verovatno bi se to nastavilo da nije došla nedelja, dan za rastanak pošto smo tada svi bili zaposleni! Druženje do kasno u noć uz roštilj, pečenu ribu, hladno piće i pesmu, koja je bila prava! Negde oko ponoći sve je iznenadio Živa Živojnov, zamolio je da za trenutak prekinemo pesmu i čula se prekrasna Pesma o keruši Sergeja Jesenjina.

Kanal DTD u ovom rejonu širok je oko 120 metara, sada obrastao gustom trskom, bogat je ribom ali i životinjama, posebno retkim vrstama ptica. Posebno lepu sliku pruža ušće starog Karaša u kanal, most izmedju Grebenca i Duplaje i brana  sa prevodnicom koja se nalazi par kilometara nizvodno. Riblji restoran koji je godinama dovodio ekskluzivne goste iz Vršca, Bele Crkve i okoline, sada je zatvoren, ali sada radi u Duplaji. Riblji restoran Sneki u prekrasno uredjenom ambijentu na obali starog Karaša, pruža obilje ribljih specijaliteta.

Deliblatska pescara Dupljaja (3)

Posebno poglavlje ove priče je pokojna supruga našeg domaćina, Elena. Rodjena u okolini Bukurešta, život je doveo u Srbiju i Banat, gde je upoznala Savu. Pre sedam godina prekinuti su penzionerski dani i uživanje u pesku,  branje pečuraka i spremanje ribljih i specijaliteta od pečuraka, druženje sa Tijom i Natalijom. U sećanju mi je ostao jedan ručak iz 2001, godine, čorba od pečuraka, gulaš takodje, pohovane puhare i rudnjače na roštilju, a sve to je zaliveno sa nekom bajatom buteljkom Muskat otonela, starom petnaestak godina, poreklom iz okoline Bukurešta.

IMG_23092013_081729

Vikend naselje u Dupljajskom pesku čine uglavnom penzioneri iz Vršca i Bele Crkve. Kada to vremenske prilike i zdravlje dozvoli,  vreme provode u svojim vikendicama, uredjenim sa puno duše, doduše bez struje ali se snalaze, fižideri, bojleri i šporeti na plin, solarne ćelije daju svetlo i  tv program. Počeli su većine pre više od 30 godina kao  kamperi, ribolovci, zatim su izgradili vikend kuće. Nažalost, sada ih je sve  manje, neki nisu više sa nama, neki ne dolaze zbog starosti i bolesti, naslednici najčešće prodaju vikendice, a sve ređe idu i na pecanje. Osim pomenutog prijatelja Save Ostojića,  najverniji posetioci peska su Natalija i Lajoš Seleši  i Tija i Vukašin Koćec a kao gosti Buca i Živa Ostojić.  Preko dana svako živi svojim ritmom a veče je rezervisano za druženje uz kafu, lubenice i drugo voće, kompot od džanarika koji sam prvi put sreo ovde i ostalo što vredne domaćice pripreme. Normalno, svako veče kod drugog domaćina.

Deliblatska pescara Dupljaja

O ribolovačkim trofejima sada uglavnom pričaju. Dok sam redio deveriku upecanu u jedno predvečerje, Vule mi je ispričao  svoju borbu sa somom od 20 kg, ispod brane, a meredov mu je poturao legendarni novinar  RTS-a pokojni Dragan Nikitović, koji je bio redovan posetilac ovih ribolovačkih terena. Lajošev  najveći trofej je som od 8,5 kg, a svoju ljubav ka ribolovu preneo je na sina Vilija i snahu Maju, koji se četso mogu videti kako sa mosta izmedju Grebenca i Dupljaje, blinkerišu vaser kuglom a cilj je bucov koga ima u izobilju. Sava  je majstor ribolovac na ovim prostorima, a njegovu vikend kuću krase fotografije ribolovačkih trofeja po godinama kako ih je pecao! Prošle godine je jednog oktobarskog prepodneva dobio 6 šarana, ukupne težine 22 kg, a rekordi su mu šaran od 14, som od 13,5, amur od 13, tostolobik od 12, štuka od 6, smudj od 3,7 kg.

Deliblatska pescara Dupljaja (5)

Za zabavu je zadužen Živa Ostojić, tamburaš, još uvek aktivan sa svojom grupom, a mora se priznati da ima dobre pomoćnike u pesmi od brata Save, Moče, Natalije, Tije, Vula. Često je u rane večernje sate prekranim peščanim dinama odzvanjala pesma, najlepše one stare sa svih prostora bivše Juge. Da bi  repertoar  bio potpun naučio sam ga najlepšu pesmu Šabačkog ansambla Stari Zvuci ,,Tvoj mi pogled ne da mira,, , kaže da mu je to sada omiljena pesma i da su svi koji je čuju oduševljeni.

Deliblatska pescara Dupljaja (10)

Kada je vreme kišovito ovo područje je bogato pečurkama, posebno rudnjačama i puharama, koje rastu u delovima zelenih oaza u koncetričnim krugovima. Čobani  koji čuvaju stada sa susednih salaša, donose u izobilju vikendašima a za uzvrat ovi ih snabdevaju sa ribom. Ove godine nisam čuo  u večernjem satima pesmu jednog veslog čobanina, jedni kažu da je u zatvoru a drugi da je promenio salaš.

Godine polako pritiskaju ovu družinu, sve češće se pevaju setne balade. Ova godina je bila u duhu  stihova jedne od najlepših balada Dragana Stojnića: ,, Ide ide vreme polako nas slama, čini mi se sve prolazi snama,,!

Do sledećeg susreta, živeli!

Pogledajte više fotografija Priča iz Dupljaje.

Zahvaljujemo se na priči Momčilu Ivanoviću

 

Lazarev kanjon – dom homoljskih hajduka

Legenda kaže da su posle bitke na Marici, 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli nadomak Bora i tu se odmorili, a kanjonu je tako zauvek ostalo ime. Bio je omiljeno skrovište homoljskih hajduka jer se Turci nisu usuđivali da zađu među vrletne stene.

Lazarev kanjon, deo istočnog Kučaja, usečen u krečnjačku Dubašničku površ, severno od Malinika. U okviru sliva Lazareve reke na ovaj kanjon se nadovezuju plići i manji kanjoni Mikuljske i Pojenske reke i kanjon Demizlaka. Lazarev kanjon je jedan od najneprohodnijih kanjona u Srbiji. Dugačak je 4,5 km, dubok 350 metara (prema Dubašničkoj površi), a 500 metara prema Makljeniku i najmanje širine 4 metra.

Lazarev Kanjon fotografija preuzeta sa http://bexterbg.wordpress.com/2008/09/19/lazarev-kanjon-kanjon-zlotske-reke/
Lazarev Kanjon fotografija preuzeta sa http://bexterbg.wordpress.com/

Značaj Lazarevog kanjona ogledaju se u reljefu, hidrografiji i živom svetu. Nastao je usecanjem Lazareve reke, desne pritoke Zlotske reke. Odlikuje se vertikalnim krečnjačkim stenama sa naglašenim postojanjem zaravnjenog krečnjačkog platoa od koga je počelo usecanje doline.

Lazarev Kanjon - fotografija preuzeta sa
Lazarev Kanjon – fotografija preuzeta sa sajta  www.travel.rs

Ceo Lazarev kanjon, 1755 ha, nalazi se pod zaštitom države od 2000. godine, a zbog svoje jedinstvene lepote, kao i bogate flore i faune, predstavlja izazov svim ljubiteljima divljine i netaknute prirode. Treba imati u vidu da je sam kanjon prilično nepristupačan, i prolazak kroz njega predstavlja pravu avanturu, na mahove prilično izazovnu i napornu.

Lazarev kanjon - fotografija preuzeta sa http://www.vesti-online.com/
Lazarev kanjon – fotografija preuzeta sa http://www.vesti-online.com/

Zahvaljujući  biljnom svetu koji je 1,5 put raznovrsniji od flore nacionalnih parkova Kopaonika, Šar Planine i Đerdapa ( čak 5 puta raznovrsniji od flore čitave Srbije) i bogatoj i autohtonoj fauni (35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 9 vrsta gmizavaca, 8 vrsta vodozemaca…) Lazarev kanjon je zaista jedinstven.

 

 

 

Obnovljena zadužbina kralja Dragutina u manastiru Radovašnica

Za 28. jul u manastiru Radovašnica zakazano je veliko osvećenje obnovljene zadužbine kralja Dragutina, crkve posvećene svetim arhangelima Mahailu i Gavrilu, gde se očekuje i dolazak patrijarha Irineja.

Rekonstrukcija stare crkve manastirskog kompleksa u Radovašnici počela je u aprilu 2011. godine. Radovi se polako privode kraju, a veliko osvećenje je planirano za 28. jul. Toga dana biće priređen bogat kulturno-umetnički program, a ista hrana će biti služena i narodu i patrijarhu, kao i korisnicima narodne kuhinje u Šapcu i Bjeljini i prosjacima ispred šabačke crkve.

Ktitor obnovljenog zdanja je sestra Milica Abt koja je ideju da osnuje srpski manastir dobila još po upokojenju muža, Švajcarca, koji se je prešao u pravoslavlje i sa Milicom se venčao po srpskim običajima. Međutim ta zamisao se nije ostvarila, ali je umesto toga, nakon izvesnog vremena provedenog u Grčkoj i razgovora sa starešinom manastira Radovašnica arhimandritom hadži Nikolajem, Milica došla u Pocerinu gde se intenzivno zalagala za obnovu starog manastirskog zdanja. U tom poslu nije štedela ni vremena ni novca, a rezultat je upravo novo ruho stare crkve uradjeno po uzoru na pređašnje.

1374134957manastir_radovasnica_3

Kako Milica kaže uslov za obnovu od strane Zavoda za zaštitu spomenika je bio da crkva poprimi prvobitan izgled, ali su joj dozvolili da upotrebi najsavremenije materijale i tehnologije, pa je u enterijer uvedena struja, kao i podno grejanje. Zidovi su debeli 88cm, u unutrašnjosti je opeka, koja je najpogodnija za živopisanje, između je najsavremenija izolacija, a spoljašnjost je od bukovičkog granita. Prozori i vrata su urađeni od punog hrastovog drveta, dok će ikonostas i ostali crkveni mobilijar biti urađeni ručno u mermeru. Jedan deo crkve je već oslikan, a postavljen je i podni mozaik od mermera i granita.  Crkvu je projektovala arhitekta Nada Jovičić.

1374134978manastir_radovasnica_4

Interesantno je da je u celo zdanje uklopljeno oko 9.000 komada kamena, a po uzoru na gradnju Ljubostinje i kneginju Milicu, svaki kamen je nekome namenjen.

Manastir Radovašnica se smatra zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića, a posvećen je svetim arhangelima Gavrilu i Mihajlu. Više informacija o samom manastiru pročitajte u sledećem tekstu Manastir Radovašnica.

Pogledajte fotogaleriju Manastira Radovašnica. 

Izvor: Glas Podrinja.

Autor fotografija: Momčilo Ivanović

 

 

 

Selo i jezero Vrmdža

Postoje tako neki delovi ove naše lepe zemlje koji ni krivi ni dužni ostanu sakriveni od očiju javnosti. Neki bi rekli da se ta najlepša mesta možda namerno i skrivaju ne bi li sačuvala svoju lepotu za odabrane. Mi, ipak, mislimo da je potrebno pričati o njima i otkrivati ih jer zaslužuju pažnju. Za Sokobanju svi znamo, ali desetak kilometara od nje nalazi se selo neobičnog imena, Vrmdža, čija lepota krajolika i istorijski značaj zavređnuju pažnju. Nalazi se u podnožju planine Rtanj, na 500 metara nadmorske visine.

Panorama jezera Vrmdža

Ime je zaista neobično, ali za one iz ovih krajeva prilično je lako povezati ime sela sa onim kada „kiša vrne iz oblaka“ ili kada u vrelini leta „treba navrnuti vodu u baštu“, pa je jasno da ime sela ima veze sa vodom. I zaista i ima jer se u njegovoj blizini nalazi i prelepo Vrmdžansko jezero. U samom selu uzdižu se zidine Latinskog grada, čija istorija seže u davni četvrti vek kada je bio čuvar Carskog druma. Kasnije ga je Vizantija dodatno utvrdila ne bi li sprečila najezde Slovena u ovaj kraj da bi u 11. i 12. veku bio sedište srpske vlastele. Istorija ovog utvrđenja prekinuta je u pohodu Turaka 1413. godine, kada ga je srušio Bajazitov sin, sultan Musa, poznatiji kao Musa Kesedžija.

Jezero Vrmdža Sokobanja 2

Kao i za sva neobična i skrovita mesta, tako je narod i za ovo ispričao priču da je nastalo u vreme doseljavanja starih Slovena kada ga je osnovao neki vojvoda od Vrmdže, po kome je mesto i dobilo ime. U to doba ovde je bila gusta šuma pa je vojvoda na litici koja se iz nje izdizala podigao svoje utvrđenje, kako bi nadgledao okolinu. Narod priča kako su se iz mraka sveg tog gustiša često pojavljivale zle sile, napadajući putnike namernike, ali je vojvoda od Vrmdže šumu iskrčio i nečastive proterao. Iako su legende uvek zanimljivije i maštovitije, istorija je ta koja se piše pa nam ona o ovom utvrđenju kazuje da je nastalo u vreme Rimljana koji su na ovom mestu podigli tvrđavu da štiti Carski drum i mesta uz njega od napada varvara. Sa podelom velikog carstva, ovo je mesto pripalo Vizantiji koja ga je 530. godine obnovila i dodatno utvrdila. Kasnije ovaj kraj osvajaju Bugari, a sa dolaskom srpskih kraljeva, ovaj kraj je bio granična tvrđava zvana Krajina. Tvrđava u Vrmdži bila je opasana sa tri reda zidina, imala je pokretni most za ulazak u nju a na vrhu stene je bio utvrđeni dvorac koji je predstavljao zasebno utvrđenje u samoj tvrđavi. Oko stene na kojoj se ovo utvrđenje uzdizalo nije bilo naselja, već je bilo okruženo gustim šumama, baš kao što legende o mestu i govore. U 15. veku ovo utvrđenje strada od Turaka, ali se oni ovde nisu dugo zadržali jer ih je vojska despota Stefana isterala i potukla na granici sa Bugarskom, kada je ubijen i sam sultan Musa.

U ovom kraju je u srednjem veku izgrađeno nekoliko ktitorskih manastira i crkava, od kojih je najpoznatija crkva Sv. Trojstva u mestu Crkovac. Znaimljiv je podatak da je u vreme velike seobe Srba 1699. godine veliki broj ljudi utočište našao u ovom zabačenom i tada šumovitom kraju u koji Turci nisu baš rado zalazili. Tada su se ovde i formirala naselja jer su ljudi počeli da krče šume, grade kuće i obrađuju zemljište. Nakon oslobođenja od Turaka u Vrmdži 1834. godine počinje izgradnja škole koja je do tada radila u Crkvenoj kući, koja je danas pravi raritet jer je najstarija kuća južne i istočne Srbije.

Srednjevekovni-grad-Vrmdza

Selo nastavlja da se razvija i nakon Prvog svetskog rata pa je prema popisu iz 1921. godine u njemu bilo 370 domaćinstava i 17.000 ovaca, što Vrmdžu u to doba čini važnim stočarskim mestom. Nakon Drugog svetskog rata selo počinje da stagnira, a 70-ih godine veliki broj ljudi odlazi u inostranstvo pa danas gotovo svaka druga kuća u selu ima nekoga na Zapadu.

Danas selo ima oko 200 domaćinstava i oko 800 stanovnika koji se bave poljoprivredom. Kako rekosmo da je ime sela povezano sa vodom, onda ni ne čudi da u selu postoji odličan vodovod koji u svaku kuću dovodi pijaću vodu iz čistih planinskih izvora iz okoline. Ulično osvetljenje, telefonski priključak u svakoj kući, odličan signal mobilnih mrža i neverovatno dobar bežični internet ovo selo čine idealnim mestom za odmor. To su i stanovnici brzo uvideli pa u selu postoji 30-ak registrovanih ležaja za seoski turizam, kafana, prodavnica i etno muzej.

 Pogledajte fotogaleriju Selo i Jezro Vrmdža

Još fotografija iz Srbije možete pogledati na sledećem linku: http://www.tt-group.net/photos/

 

 

 

 

 

 

 

Mataruška Banja

Mataruška Banja se nalazi u centralnom delu Srbije, na desnoj obali reke Ibar, okružena padinama planina Stolovi i Čemerno. Smeštena je u parku površine 15 hektara, na nadmorskoj visini od 215 m. Udaljena je 180 km od Beograda i 8 km od Kraljeva.

banja2_big

Mikroklima Mataruške Banje se donekle razlikuje od podneblja grada Kraljeva, jer leži u planinskoj supodini i šumskom području. Temperatura je u Banji niža nego u Kraljevu tokom svih meseci, a temperaturno kolebanje je manje.

Naročito je leti boravak u Banji prijatniji nego u gradu. Snižena temperatura i povećana vlažnost pod dejstvom vegetacije okrepljujuće deluje na organizam, pogotovu što je vazduh čist i ispunjen šumskim ozonom. Ugodne sveže noći podstiču krepak san. Leti je osunčanje znatno, dani su vedri, a kiše retke. Kišnih dana u godini ima 125, najviše u maju i novembru.

Mataruska Banja park

U Mataruškoj Banji se leče:

– reumatska oboljenja (zapaljenski reumatizam, sistemske bolesti vezivnog tkiva, degenerativna oboljenja kičmenog stuba i vezivnog tkiva, vanzglobni reumatizam)
– ginekološka oboljenja (primarni i sekundarni sterilitet)
– posttraumatska stanja i sve njihove posledice (povrede i prelomi kostiju i zglobova, hipertrofija mišića)
– neurološka oboljenja, odnosno oštećenja centralnog i perifernog nervnog sistema (pareze i plegije ekstremiteta, multiple skleroza, lezije, interverebralnih diskusa i stanja posle operativnih zahvata)
– oboljenja perifernih krvnih sudova (Birgerova bolest, ateromatoze, artirioskleroze, varikoziteti)

Mataruska Banja viseci most preko ibra

Mataruška Banja pruža uslove za pripreme sportista (pošto raspolaže sa fudbalskim terenom, terenima za male sportove i bazenom), za rekreaciju radnika, kongresni turizam i đačke ekskurzije.

Planine Stolovi, Čemerno i Troglav su pogodne za šetnje, lov i planinarenje, a reka Ibar za ribolov, plivanje i veslanje.

Mataruska banja staro kupatilo

U okolini Mataruške Banje se nalazi više značajnih kulturno-istorijskih spomenika: manastiri Žiča i Studenica i srednjevekovni grad Maglić.

Pogledajte fotogaleriju Tvrđave Maglić ili fotogaleriju Ibar – Dolina Kraljeva.

 

Izvor: Wikipedia,  www.serbiatravel.com  i  www.mataruskabanjasmestaj.com

 

Vršačka kula – Vršački zamak

Vršačka kula, velelepna građevina simbol je grada Vršca i okoline. Najverovatnije je sazidao despot Đurađ Branković 1439. godine.Ostaci se uzdižu na visini od 399 m nadmorske visine, na Vršačkom bregu iznad grada, od koje je najočuvanija Donžon kula.

Vrsacka kula_ Vrsacki zamak 1

Utvrda je imala izduženi oblik koji je pratio zaravan na vrhu brda i bila je široka 18m, a dugačka 46m. Sam Donžon ima pravougaonu osnovu sa ulazom na spratu do koga se dolazi stepenicama koje se lako mogu skloniti u slučaju opasnosti. Visok je oko 20m sa prizemljem i tri sprata, od kojih je treći, po ostacima kamina i odžaka, korišćen za stanovanje. Kula je sačinjena od kamena i opeke, što su odlike vizantijskog načina zidanja.

Prema nekim mišljenjima na prostoru gde se nalazi kula je postojalo utvrđenje i pre vremena kad je ona izgrađena, koje se u ondašnjim izvorima iz prve polovine XIII veka javlja pod imenom Erd Šomljo (rum. Erdesumulu,mađ.Erdsomlyo,Ersomlyo) ili samo Šomljo, ali njegova tačna lokacija još uvek nije sa sigurnošću potvrđena, pošto se pored današnjeg Vršca kao moguća lokacija pominje i prostor Banata koji se danas nalazi u Rumuniji.

Vrsacka kula_ Vrsacki zamak 2

Karlovačkim mirom 1701 godine je počelo rušenje kule, tako da se više nije mogla koristiti vojne svrhe.

Sama kula i ostaci utvrde su tokom NATO agresije na SRJ pretrpeli oštećenja usled raketnih napada na telekomunikacioni predajnik koji se nalazi u njenoj blizini, izvedenih 30.04. i 12.05.1999. godine.

Odluka o kompletnoj rekonstrukciji zdanja donesena je na sastanku uprave 4. marta 2009, godine kada je odlučeno da se potpuno rekonstruiše prvobitno zdanje sa Vršačkom kulom, zidovima i malom kulom, te da se ime zdanja promeni u Vršački zamak. Radovi su počeli naredne 2010. godine i završena je prva faza radova koja je obuhvatila potpunu rekonstrukciju Donžon kule ili Vršačke kule, kako je ranije bila poznata, sa dodatkom manje zgrade pored nje, tzv. Kapija kule, regulisanjem zidarskih radova, izgradnjom unutrašnjih nivoa Donžon kule sa postavljanjem krova.

Pogledajte fotogaleriju Vršačke kule.

Izvor: Wikipedia, TO Vršca i www.vojvodinaonline.com

 

 

Atomska Banja Gornja Trepča

Atomskа Bаnjа Gornjа Trepčа se nаlаzi u jugozаpаdnoj Šumаdiji, u severnom delu čаčаnske kotline, nа obroncimа plаnine Vujаn i Bukovik, u uskoj kotlini rečice Bаnje, nа nаdmorskoj visini od 460m. Moglo bi se reći dа je smeštenа u trouglu između grаdovа Čаčkа, Gornjeg Milаnovcа i Krаljevа, nа udаljenosti 18km od Čаčkа, 9km od Gornjeg Milаnovcа ( preko Vujnа ), 140km od Beogrаdа ibаrskom mаgistrаlom.

Atomska  Banja Gornja Trepča 2

Iаko dobro povezаnа sа vаžnim putnim prаvcimа, Bаnjа je potpuno izolovаnа od vreve okolnih grаdovа i velikih sаobrаćаjnicа. Kаdа se sа Ibаrske mаgistrаle odvoji put premа Gornjoj Trepči, pred putnikom koji se u nju zаputio, smenjuju se prelepi pejzаži. Pitomi brežuljci prekriveni zelenim livаdаmа i uzorаnim njivаmа, voćnjаci i vinogrаdi, predeli sа gustom bukovom šumom, krаse i levu i desnu strаnu putа, kojim, blаgo se uspinjući, stiže u jedinstvenu Atomsku Bаnju.

Sаmа Bаnjа smeštenа je u uzаnoj kotlini rečice Bаnje, više izgrаđenа nа levoj nego nа njenoj desnoj obаli. Sа desne se obаle u oštrom nаgibu penje plаninа Vujаn, dok je levа obаlа ipаk nešto prostrаnijа i plаninski venаc imа blаgi nаgib. Plаninski obronci obrаsli su gustom šumom brestа, bukve, hrаstа, belog jаsenа, cerа, grаbа, lipe, kаo i sа pet hektаrа četinаrske šume kojа čitаvom predelu dаje nezаborаvаn izgled.

Atomska  Banja Gornja Trepča 8

Bogаti biljni prekrivаč, pored neosporne turističke аtrаkcije, predstаvljа i sigurnu zаštitu minerаlnih izvorа od spoljnjih uticаjа, kаo i zаštitu sаmog mestа od hlаdnih severnih vetrovа.
Šumski pejzаži mestimično su ispresecаni proplаncimа koji su u proleće ili leto prekriveni rаznobojnim cvetnim ćilimimа. Vаzduh je ovde, čist, plаninski, а tišinа i mir veličаnstveni.

Klimа je izuzetno blаgа, umereno – kontinentаlnа. Temperаturа vаzduhа je bez većih dnevnih i godišnjih kolebаnjа. U vrelim letnjim mesecimа, kаdа u rаvničаrskim predelimа vlаdаju velike žege, ovde je temperаturа nižа zа nekoliko stepeni, а noći su vrlo prijаtne i sveže. I vаzdušnа strujаnjа su umerenа, zbog već opisаne zаklonjenosti Bаnje plаninskim vencimа i bogаtim biljnim pokrivаčem, аli to ne znаči dа nemа dovoljno suncа i sunčаnih dаnа.

Atomska  Banja Gornja Trepča 6

Uzevši u obzir povoljne klimаtske činioce i netаknutu prirodu u kojoj je Bаnjа smeštenа, može se reći dа je ideаlno mesto zа borаvаk svаkog čovekа svаkodnevno izloženog stresu i štetnim uticаjimа iz vаzduhа, vode, hrаne. Povrаtаk prirodi je iskonskа težnjа sve većeg brojа ljudi, а ovаj ekološki biser, pružа mogućnost njenog ostvаrenjа.

Okolinа Bаnje obiluje prirodnim аtrаkcijаmа, kulturno istorijskim spomenicimа i bogаtom etnološkom bаštinom. Od prirodnih аtrаkcijа u svаkom slučаju nа prvom mestu je plаninа Rudnik, nаjvišа plаninа Šumаdije sа svojim vrhovimа Veliki Šturаc ( 1169m) i Mаli Šturаc ( 1159m ), kojа krаsi celu Šumаdiju.

Atomska  Banja Gornja Trepča 4

Vodа Atomske Bаnje Gornjа Trepčа je slаbo аlkаlnа, hidrokаrbonаtnа, oligo minerаlnа, аkrаtotermа. Zbog svojih specifičnih fizičkih i hemijskih kаrаkteristikа minerаlne vode, koje su ispitаne nа teritoriji Gornje Trepče, mogu se koristiti zа medicinsku rehаbilitаciju obolelih od neuroloških i reumаtskih bolesti.

Termominerаlni izvori Trepčаnske bаnje spаdаju u nаjbolje proučаvаne u nаšoj zemlji. Izvori su dostа jаki i po sаstаvu vrlo slični. Temperаturа vode je 29,8°C.Trepčаnskа bаnjа sаdrži retke mikroelemente koji su poznаti po аktivnom biološkom dejstvu nа čovečiji orgаnizаm.

Atomska  Banja Gornja Trepča 13

Gornjа Trepčа se nаlаzi u širem području koji obiluje nаjpoznаtijim bаnjаmа ( Vrnjаčkа, Mаtаruškа, Bogutovаčkа, Ovčаr bаnjа, i dr. ) ne sаmo u nаšoj zemlji nego i u Evropi. Velikа kompаrаtivnа prednost Gornje Trepče je što mаli broj termominerаlnih izvorа u Srbiji imа rаdioаktivnа svojstvа, а to će, nаjverovаtnije biti presudno zа dаlji rаzvoj bаnje.

Pogledajte fotogaleriju Banje Gornja Trepča.

Potražite smeštaj ili restoran u Banji Gornja Trepča.

 

Izvor: http://www.izvori.rs/

 

Banja Vrdnik – biser Fruške Gore

Banja Vrdnik, mirna oaza za odmor i uživanje, smeštena na južnim obroncima Fruške Gore, nastala od rudarskog naselja, kada jednom osvoji nekoga onda je to zauvek!

Banja Vrdnik
Banja Vrdnik

Znam da će mnogi biti kritičniji prema onome što ovo mesto pruža, ali ja sam naučio da uvek tražim lepe stvari u svemu a da kritiku i  „pametovanje“ ostavim za druge. Godinama moja porodica posećuje Vrdnik prvenstveno zbog kupanja u termalnoj vodi, u zimskom periodu na zatvorenom, zapuštenom bazenu, a leti u prekrasnom ambijentu otvorenog bazena. Kao neko ko je čest gost nije bilo teško uočiti da se poslednjih nekoliko godina, dešavaju pozitivne stvari, koje će doprineti lepšem izgledu ali i većoj poseti  banji.

Banja Vrdnik
Banja Vrdnik

Nedostatak šetališta delimično će ublažiti izgradnja „Staze zdravlja“ u dužini od 400 m, koja se proteže od  specijalne bolnice „Termal“ do Malog vidikovca.  Nadam se da je ovo samo početak, jer, iako u mestu nema saobraćajne gužve, automobili i šetači se kreću istim asfaltiranim površinama.

Hotel „Termal“ i specijalna bolnica, sa otvorenim i zatvorenim bazenom,  su mesto oko koga se sve vrti u ovoj banji. Kao nešto, što je očigledno ničije, još i dobro funkcioniše! Ljubazno osoblje samo delimično uspeva da nadoknadi nedostatke koji su u prvom redu vezani za ruinirani zatvoreni bazen. Nadam se da će neko iz vlasti shvatiti koja je dragocenost i turistička šansa, nevelikog ulaganja!!!

Banja Vrdnik
Banja Vrdnik

Velika novost je otvaranje novosagradjenog „Premijer aqua“ hotela sa 5 zvezdica, doduše sa sadržajima koji su prvenstveno namenjeni onima čiji su zahtevi veliki a džep dubok. Ovaj prekrasan hotel svakako  doprinosi izgledu i ponudi ovog mesta.  Preporučujemo!

Banja Vrdnik
Banja Vrdnik

Za one sa tanjim dzepom dostupan je veliki izbor soba i apartmana u domaćoj radinosti. Za one koji prvi put idu preporučujemo  apartmane  u vili „Biser“, koja je smešteni na 200 metara iznad „Termala“, u mirnom ambijentu iza Malog vidikovca. Ona je u pravom smislu biser, i teško je  odlučiti se,  da li je lepša u prolećno-letnjem ili u zimskom, Novogodišnje-Božićnom ambijentu. Novi, sa ukusom uredjeni  apartmani poseduju sve što je potrebno za odmor, a bezbroj detalja, ukrasa i „sitnica“ oplemenjuje i prostor i dušu i potvrđuje vam, na svakom koraku, da ste dobro došli.

Vila Biser - Banja Vrdnik
Vila Biser – Banja Vrdnik

Ceo ambijent je  cvetna  i zelena oaza, prekrasna terasa u prirodnoj hladovini, ljuljaška za odmor, rekviziti za rekreaciju, uredjene trevnate površine za igru, verovatno poseduju i drugi, ali  ono što drugi nemaju je čarolija koju su ovoj oazi  udahnuli ljubazni i nenametljivi domaćini Voja i Jasna. Svojom umešnošću, spretnošću, izuzetnim osećajem za uređenje, dali su dušu ovom prostoru. Diskretni, a uvek na usluzi, svojom toplinom vezuju ljude  i „obavezuju“ goste na ponovni dolazak.

Autor teksta i fotografija: Momčilo Ivanović

 

 

Dom kulture “Politika” u Krupnju

Sаdаšnji Dom kulture „Politikа“ u Krupnju nаprаvilа novinskа kućа „Politikа“ u znаk sećаnjа nа brаću Ribnikаr koji su strаdаli u okolini Krupnjа, i poklonilа gа nаrodu Rаđevine nа korišćenje.

Krupanj Dom kulture _ biblioteka 2
Dom kulture „Politikа“ ili kаko se dаnаs zvаnično nаzivа Bibliotekа „Politikа“ počeo je sа rаdom 1984 godine а delo je аrhitekte Ivаnа Antićа. Površine je 3.500m² i rаspolаže sа velikom sаlom od 350 mestа, mаlom sаlom sа 100 mestа, gаlerijom, аteljeom, bibliotekom sа čitаonicom i depoimа zа knjige. Pored nаbrojаnog prostorа tu je i kаncelаrijski prostor, holovi, kotlаrnicа itd.


Bibliotekа „Politikа“ rаspolаže sа preko 40.000 knjigа rаzvrstаnih u tri fondа: opšti, fond knjigа zа decu i zаvičаjni fond. Pored nаbаvke knjigа u Biblioteci „Politikа“ obezbeđuju se periodične publikаcije i dnevne novine. Bibliotekа „Politikа“ zа svoje korisnike i stаnovništvo Krupnjа orgаnizuje književne večeri, tribine i predаvаnjа pozorišne predstаve, koncerte idr. U sklopu Biblioteke postoji i gаlerijа gde vrlo često se orgаnizuju likovne izložbe i likovne kolonije, а krunа tаkvog rаdа je stаlnа postаvkа slikаrskih rаdovа, slikаrа koji su svojа delа ostаvili Biblioteci.


U okviru Biblioteke „Politikа“ rаde mnogobrojne sekcije, а sve u cilju okupljаnjа što većeg brojа mlаdih, njihovog edukovаnjа u oblаsti zа koje osećаju dа su tаlentovаni, а u isto vreme аnimirаnje mlаđih generаcijа zа određene vidove аktivnosti pod krovom kulture. Sekcije koje rаde su: drаmskа, recitаtorskа i folklornа sekcijа kojа sаmа okupljа oko 150 člаnovа.

 

Pogledajte fotogaleriju Dom kulture Politika u Krupnju.

Zahvaljujemo se na tekstu i fotografijama Zorici Pavlović.

Mišarska šljunkara – raj za ribolovce

Mišarska šljunkara, ostatak nekadašnje eksploatacije šljunka i peska, nalazi se na par kilometara od Šapca. Iza nekadašnjeg industrijskog giganta „Zorka“, povezana je sa rekom Savom i predstavlja  jedino prirodno mrestilište ribe na dužem toku reke Save, posebno posle zatrpavanja Kamička.

Mišarska sljunkara - Šabac

Moj prvi susret sa Šljunkarom bio je davne 1981. godine.  Do tada, gledajući ribolovce, koji „gube vreme pored reke“, nisam razumeo lepote i čari boravka pored vode i zadovoljstvo koje ribolov može da priušti. U osvit zore, jednog avgustovskog jutra, pokojni čika Branko Lovčević, mi je pokazao kako se uživa pored vode. Dok smo njegov sin i ja upecali kedera i zabacili za štuku, on je prvo izvadio tranzistor iz torbe, pustio tiho miziku, zatim smo nazdravili iz pljoske, a onda je on lagano, oštrom britvom napravio dvoje raklje, koje je zabo u zemlju. Na vrbov ražnjić nizao je slaninu, luk, papriku, meso, potpalio je vatru, sa dva kamena zaklonio je od vetra, seo na malu stolicu i pekao! Pet štuka koje smo upecali su samo još doprineli da, razumem, i zavolim vodu i ribolov.

Mišarska sljunkara - Šabac

Posle tridesetak godina,  dok smo posle Božića, uz kafu, varenu rakiju i crvene jabuke, čekali štuku na strani ka carini, još mi odzvanjaju reči ujka Save:„šteta što tako mali broj ljudi zna da uživa u čarima koje pruža reka i ribolov, važno je biti pored vode, a ako se nešto i upeca to je već potpun doživljaj“.

Mišarska sljunkara - Šabac

U jedno sam siguran!  Najlepše radjanje sunca  je na ušću šljunkare u Savu. To prekrasno mesto je u ranim jutarnjim časovima meka za ribolovce, a od podne kupalište za meštane. Pred veče, ponovo startuju pecaroši, a nisu retki ni oni koji ostanu duboko u noć, ili čak do svitanja, čekajući bolji ulov. Na samom ušću je jedno  od omiljenijih mesta za pecanje na „mamac“, gde se lovi šljivar, mrena, plotica, kumrija, bodorka, deverika, jez. Tu se smenjuju Džamba, Rade Pupa, Miško Rudić, Rakić, Mladja, Sule, Valjevci i još mnogi drugi! Poslednjih godina,  mladji ljubitelji reke, organizuju Mišarsku regatu, a ove godine uz obavezno okretanje prasića i jaganjaca na ražnju, bila je i muzika uživo!

Na ovom terenu je udicu progutao i moj prijatelj, penzionisani novinar Dragan Mićić, i postao pasionirani ribolovac! Pre pet godina, jednog prekrasnog oktobarskog dana, upecali smo 22 babuške i 2 štuke, što bi rekli početnička sreća!

Mišarska šljunkara - Šabac

Doajena pecanja na Mišarskoj šljunkari,  penzionisanog učitelja, deda Ljube, koji je biciklom godinama dolazio, i uspešno lovio ribu, ove jeseni nema. Deda Mile mi juče reče da je bolestan, a sa žaljenjem mi reče da ni njegova baba Ljija  zbog zdravlja više ne dolazi na pecanje.  Nema ni „diverzanata“, Branka i Ike, koji su upadali u oči po gumenom čamcu i  žutim i crvenim balerinama. Izgleda da su promenili terene za ribolov!

Na ovim terenima najčešće se lovi štuka i babuška, ali i tolstolobik, deverika, bodorka, klinton, plotica, sljivar, plavonosac, jez, kumrija, kesega, šaran i som redje. Ima perioda godine kada riba ne radi, šljunkara deluje tužno i zarastaju ribolovačka mesta. Kada riba krene, obično u ranu jesen, tada se pre zore rani da se zauzmu bolja, ili bilo kakva mesta. Lože se vatre pre svitanja, „Jel ti zavlači?“, najčešće je pitanje!

Mišarska šljunkara - Šabac

Uz izvinjenje onima koje sam nenamerno zaboravio ili ih ne poznajem, pomenuću i imena koja najčešće čujem da odzvanjaju: Deda  Ljuba, deda Mile, baba Ljilja, Branko, Ika, Marko, Jova Zulja, Dule Svajsa, Džamba, Miško Rudić, Dr Koja, Dragan Božin, Vasa Ker, Samardžija, Moša Alfirović, Sloba Provac, Miroslav, Toma, Lovac, Dragan Mićić, Mladja, Ostojić, Rade Pupa, Zlatara, Mađar, Stojićević, Sava Mizdrag, Drmonja, Rade Brka, Rade Zid, Djoka, Djura, Selja, Sule, Kane, Sreja Peto, Šeća, Čadja, Vlada, Iva, Janko. Đura, Pućko, Miloš, Rakić!

O ružnim stvarima, bacanju mreža u prirodno mrestilište i grabuljanju tolstolobika, drugi put! Policijski čamac je čuo sam godinam u kvaru, a ribočuvara sam video u rano proleće da kontroliše one što sa jednim štapom pecaju kesegu kod Silosa!

Pogledajte fotogaleriju Mišarske šljunkare

 Autor teksta i fotografija: Momčilo Ivanović

Kazandžijsko sokače – Niš

Kazandžijsko sokače se nalazi u Kopitarevoj ulici i predstavlja jedini očuvani deo stare niške čaršije. Prema urbanističkom planu Niša iz marta 1878.godine na tom prostoru se nalazila „Sagr Cincar mahala“ , a kako turska reč „sagr“ znači zanatlija, to je ovaj deo Niša u doba Turaka prestavljao zanatlijsku četvrt.

Krajem 19. i početkom 20. veka nosila je naziv zanatlijska, a posle prvog svetskog rata dobila je naziv Kopitareva, po Jerneju Kopitaru, prijatelju i saradniku Vuka Karadžiča, ali je u narodu ostala do danas poznatija pod nazivom Kazandžijsko sokače.

Kazandzijsko sokače - fotografija preuzeta sa http://www.mojakafana.com
Kazandzijsko sokače – fotografija preuzeta sa http://www.mojakafana.com

Poslednji je živi fosil cehovske organizacije niške čaršije iz minulih vremena. U cehovskom rasporedu pred kraj turske vladavine i posle oslobođenja, predstavljala je ulicu (sokak) koncentracije kazandžija, pintera i mutavdžija, a na današnjem Trgu Republike nastavljala se u klanički i kasapski deo čaršije (današnje mesarske radnje u ovom prostoru daleki su odjek ove tradicije). Na suprotnoj strani, prema današnjoj ulici Pobede, ulivala se u haotični splet sokaka niške čaršije. Predstavljala je značajniju zanatsku ulicu u centru grada, skoro slepi sokak.

Kazandzijsko sokače u Nišu - autor Nenad R.
Kazandzijsko sokače u Nišu – autor Nenad R.

Najrazvijeniji je bio kazandžijski zanat, tako da se posle oslobođenja od Turaka pominje čak 13 kazandžija koji su radili u ovoj „kazanžijskoj čaršiji“. Poslednje kazandžijske radnje zatvorene su devedesetih godina prošlog veka.

Kazandžijsko sokače danas - fotografija preuzeta sa sajta TO Niš
Kazandžijsko sokače danas – fotografija preuzeta sa sajta TO Niš

Nakon duge, višedecenijske potisnutosti u zaleđu važnijih ulica Pobede, N. Pašića i Dušanove, nadživela je sve urbanističke zamke i ima izgleda da ponovo zasija kao revitalizovani ekskluzivni i turistički sadržaj Starog Niša. Danas se u ovom starom i očuvanom ambijentu nalazi puno dobrih restorana i cafe barova.

 

Pogledajte i fotogaleriju Starog Niša, Tvrđave u Nišu, Cerjanske pećine, Spomenika na Čegru

 

Izvor: Turistička organizacija Niša i sajt grada Niša.

 

 

 

Manastir Rača – Bajina Bašta

Pored rečice Rače, a u neposrednoj blizini Bajine Bašte nalazi se srednjevekovni manastir Rača. Ovaj manastir je najverovatnije zadužbina kralja Dragutina Nemanjića ( monaško ime Teokstit ). Dragutin je na presto došao 1276.god. da bi zbog zdravstvenih prolema bio prinuđen da presto ustupi 1282.god svome mlađem bratu Milutinu.

Manastir Rača - autor fotografije Verica Radaljac
Manastir Rača – autor fotografije Verica Radaljac

Dragutin je pouzdano ktitor manastira sv.Ahilija u Arilju, a njegova žena Katarina manastira Tronoše, koja je po mišljenju Milana Đ.Milićevića bila u nekoj zajednici s manastirom Rača.

Po turskom osvajanju srpske depotovine hram je najverovatnije opustošen i u njemu je monaški život zamro, jer se ne pominje u prvom sačuvanom turskom defteru Smederevskog sandžaka iz 1476.

Manastir Rača - autor fotografije Verica Radaljac
Manastir Rača – autor fotografije Verica Radaljac

U XVII veku počinje opšti rad u prepisivanju i umnožavanju knjiga, a tome su se pridružili i monasi manastrira Rače. Osnovana je prepisivačka škola koja je radila u skitu Sv.Đorđa u Banji. U podnožju Banje teče rečica Rača, pored samog svetilišta, iz dubine planine izvire vrelo koje se zove Lađevac koje ima lekovita svojstva te se zbog toga lokalitet i naziva banjom.

Tokom Drugog svetskog rata u mastiru Rači je u periodu april 1941. – 8.jul 1943.god. čuvana najdragocenija knjiga srpske književnosti – Miroslavljevo jevanđelje, koje predstavlja najstariju sačuvanu knjigu pisanu na srpskom književnom jeziku.

Dvorište manastira Rača - autor fotografije Verica Radaljac
Dvorište manastira Rača – autor fotografije Verica Radaljac

Najveći deo liturgijskih predmeta koji su do danas sačuvani, a potiču iz manastira Rače iz perioda pre Velike seobe Srba, danas se čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

Manastr Rača je i rasadnik najtaletovanijih monaha u SPC. Duhove pouke u manastiru su sticali : Njegova Svetost patrijarh srpski Gospodin Pavle, studenički arhimandrit Julijan Knežević i dr.

Pogledajte fotogaleriju Manastira Rača.

Posetite neku od manifestacija u Bajinoj Bašti.

 

Kompletan tekst možete pogledati na http://www.bbasta.org.rs/manastir_raca.html odakle su i preuzete ove informacije