Category Archives: Momcilo Ivanovic

Neštin selo na Dunavu – priča koja traje

NEŠTIN  SELO NA DUNAVU – PRIČA  KOJA TRAJE

Kada sam u ranu zoru, jednog avgustovskog dana, davne 1986. godine, sa trojicom kolega, krenuo na pecanje na Dunav, u Neštin, selo u opštini Bačka Palanka, kao ribolovac početnik, nisam ni sanjao da će mi pecanje postati opsesija, a Neštin mesto koje mi mnogo znači! Tog dana sam dobio tri stvari: definitivno sam progutao udicu, zavoleo Neštin i upoznao Milivoja, koji mi je danas jedan od najboljih prijatelja .

Dok smo prelazili preko Fruške gore, slušao sam, za mene, neverovatne priče o ulovu na Dunavu. Dule, Draža i Mića su se utrkivali u prisećanjima o bogatom ulovu, a ja sam jedva čekao da svane. Moja dotadašnja ribolovačka iskustva su bila skromna, Pribor još skromniji, ruski štap od četiri metra, veliki čekrk, debeo najlon, mali plovak, velika udica!Izllazak sunca u Neštinu

Bacili smo mamce. Mića mi je podesio pribor, veći plovak, udica dvanaestica kovanica, podesio dubinu, i krenulo je! Lepe deverike, bodorke, jezovi!   Oduševljenje! Draža i Milivoj, nezadovoljni kako riba radi, otišli ​​su na donji naper, a Dule je sedeo sam posmatrao kako uživam. I onda udarac na mamac kakav nisam doživeo! Povlačeći najlon naglo, kako da početnici rade, izvukao sam na površinu, za mene, ogromnu ribu, koja se praćakala i borila. “Polako, Sačekaj da ti poturim meredov!”, Priskočio je Dule u pomoć i prekrasna riba se našla u čuvarci. Posle toga je i on krenuo na donji naper. Nije prošlo pet minuta, a ponovilo se: opet je plovak naglo nestao pod vodom, opet velika riba koja se praćaka na površini. Pošto nema ko da mi pomogne, prebacio sam štap preko ramena, izvukao ribu na šljunčanu obalu i vukao je po obali desetak metara, što dalje od vode! Dok sam je ubacivao u čuvarku, tresao sam se kao prut. Ponosno sam pokazivao ulov jednom vikendašu u prolazu. On mi je rekao da je ta krupna riba jez. Bila je teska 1,3 kg, i nikada nisam ulovio krupnijeg jeza. Kažu, početnička sreća! Plovi ladja

Tako je počelo, a traje i danas. Inače, ovo područje: Neštin, Susek, Koruška, Banoštor je zona u koju Šapčani i Mitrovčani godinama pecaju. Moje društvo se vezalo za Neštin, učlanili smo se u njihovo ribolovačko udruženje, u kome su polovina članova bili Šapčani! Ribolovačke zabave, kojima smo redovno prisustvovali, su nezaboravne. Prva, kojoj smo prisutvovali, bila je u bircuzu “Kozara”. Olajisan pod, kockasti stolnjaci, kratka govorancija predsednika Udruženja Zorana Nikolića, uz prekrasne voćne rakije, oranija sa ribljom čorbom koja se sipala u metalne ćase. Posle toga najkvalitetnija pečena riba, smuđ, som, šaran. A, tamburaši, i nisu bili baš neki. Videći da nisam baš odusevljen muzikom, kontrabasista mi šapnu na uvo: “Izvini, ovi nisu svi Cigani”. Ostala je u sećanju i zabava u restoranu, u vinskom podrumu na Dunavcu, gde smo iz Šapca išli organizovano autobusom.Krle i mi

Odlazili smo u početku na jedan dan. Stizali vrlo rano da zauzmemo mesto, pecali do sumraka, i onda na pivo u čardu. Onda smo, petkom ranije izlazili sa posla, postavljali šator, i provodili vikend na Dunavu. Sve to nam je bilo malo, pa smo počeli da kampujemo po desetak dana. Te 1993. godine, imao sam 40 noćenja u Neštinu, od čega su bila dva kampovanja po 10 dana. Imali smo u kampu sve što nam treba. Za uredjenje kampa smo bili zaduženi kum Milan i ja. Nije mali posao poravnjati teren i postaviti šator, sto i stolice na ne baš ravnom terenu, ukopati mesta za talandaru, kotlić, roštilj, zategnuti tendu za četiri šatorska krila, napraviti “špajz” od dasaka izmedju dve topole, pripremiti drva za logorsku vatru. Kada smo kampovali krajem juna 1993. godine, usled nestašice goriva, sa opremom nas je kamionom odvezao komšija Sloba. U četiri sata, u svitanje, budio nas je Branko, najstariji medju nama, skuvanom kafom. Pranje zuba je bilo rakijom i onda pecanje ceo dan, obično do devet uveče, sa kratkim pauzama za doručak i popodnevno ređenje ribe, koje je trajalo i predugo. . Uređenu ribu smo pakovali u kese pa u džak, i onda biciklom pored Dunavca nosili u selo, u zamrzivač   U sumrak se pali vatra, peče riba ili kuva čorba, opuštanje uz rakiju ili pivo. Tišinu narušavaju brodovi koji prolaze  alasi koji bacaju ili podižu mrežei. Ove druge nismo nikada voleli!

Bilo je dana kada su ispod napera odzvanjale moje reči:

– U našem selu svi znaju da pecaju: i babe i dede i deca!

Ovo se događalo kada su tri generacije Lovčevića pecale u istom danu, pokojni deda Branko je zabacivao štapove sa mamcima, dok mu je pokojna baba Marija držala suncobran i vadila ribu, dok su na dohvat ruke od njih pecali sin Boban i unuk Ivan.Nestin 93, al je radilo na mamac

Boraveći u ovom prekrasnom ambijentu, među meštanima i vikendašima, stvorena su i brojna prijateljstva. Sa nekima se i danas družimo, a to su u prvom redu: Zoran Nikolić, meštanin i Dragoljub Krstić Krle, vikendaš koji, inače, manje vremena provodi u Novom Sadu, meštanin Vladimir Fabri, a poslednjih godina i alas Draško iz Bačke Palanke. Nažalost, spisak onih koji nisu više među nama je poduži: Krunoslav Huskanović Kruno iz Šida, majstor ribolovac, reprezentativac SFRJ u sportskom ribolovu, deda Živan Radovanov, Ante, Ivan i Goran Jajčević. Posebno mesto zauzima Dragan Božić, rođeni Beograđanin, Dorćolac, boem, strasni ribolovac, koji je radni vek proveo kao saobraćajni inženjer u GSP u Novom Sadu,   a penzionerske dane i starost sa svojom Kajkom u Neštinu. Sa njim nikada nije bilo dosadno, voleo nas je i bio nam veoma drag. Kada se u duge zimske dane, daleko od reke, potegne priča o Neštinu, uvek se setimo zgode kada smo mu (Božiću), dok je išao u Ilok po gorivo, a ostavio štapove u vodi, na jednu udicu nanizali tri bodorke. Njegov osmeh kada ih je izvadio, a komentar: “P. .. vam materina čivijaška! “, i danas su mi u sećanju!

Šapčani, sa kojima sam najčešće putovao ili se sretao u Neštinu, sa kojima sam se družio su: Milivoje Davidović, Draža Dimitrić, Branko Lazić, Boban Lovčević, Mića Tošković, Milan Tošković, Dragan Mićić, Sloba Trifunović, Sveta Grujić, Dule Novaković, Vasa Vujanović, Ljuban Živanović, Mile Džip, Mile Ostojić, Šerbula, Ika, Vlada, Dragan Majurac. Neka mi ne zamere oni koje sam zaboravio.

Interesantno, ali najlepše smo se proveli kada je riba radila očajno, u avgustu 2008. godine. Ekipa u sastavu Dragan, kum Milan, paša Boban i ja, provela je pored Dunava u Neštinu šest dana, u prekrasnom ambijentu. Ustajanje u osvit zore, jutarnja kafica i rakijica, doručak, roštilj na talandari, odmor, pokušaji da se nešto upeca, slabo  je išlo, ali, zato za večeru riba na talandari i hladno pivo, ohlađeno kod Krla. Prvo veče smo pekli kesegu, haublerku, jer drugo ništa nismo upecali. Drugo veče bi opet pekli kesegu da Krle nije priskočio u pomoć, bacio je mrezu, i tako nas spasao. Zadnji dan je nestalo mesa i kobasica, pa je i slaninica na talandari bila dobra. Retko se dešavalo da se iz Neština vratimo bez ribe, kao ovoga puta, ali je provod bio za pamćenje.Ala je lepota

Družina koja je najčešće kampovala je Branko, Boban, Momčilo i  Milan, Mića redje,a u poslednje vreme Dragan je stalni član tima. U goste su nam dolazili često na dan dva, Davidovići, Milivoj i Javorka, Sloba Trifunović i Ljuban, i mnogi drugi. Ulaznica za kamp je bila gajba ladnog piva. Posle vrele čorbe i ribe šta bi drugo bolje prijalo!

Posle jedne posete Slobe i Ljubana, sa prepunim gepekom rakije, vinjaka, piva, vina, roštilja, lubenica, jutro u kampu je izgledalo ovako: Panj od logorske vatre se puši, Sloba i Boban koji su “betonirali”, rakiju, pivo pa crno vino, spavaju prekirveni rosom na poljskim krevetima van šatora, ostali u šatoru, a prekrasna zelena trava oko šatora se ne vidi od praznih flaša od piva i vina!Nestin,  Ljuban i Sloba u gostima

Najmanje o pecanju i trofejima! Doživljaji i prijateljstva su iznad ulova. Treba znati uživati u svitanju, labudovima, belim lađama, zalasku sunca, večerima pored vatre!

Fotografije koje sam snimio na Dunavu u Neštinu govore mnogo više od mojih reči.