Category Archives: Dragana Djurković Tošić

Razglednica sa Golije

Pada kiša. Sa drveća, sa lišća, klize kapi k’o sok raspuklog nara. Kad se vetar zaplete o grane i protrese ih tad se uz šuštavi zvuk sruči vodopad sa krošanja. Najduže traje pod stoletnom kruškom u čijem hladu za vreme letnje žege ispijam kafu na klupi što su je ručno tesale ruke oca mog muža.
Danas žurnim korakom protrčim bez zaustavljanja.
Prođe me laka jeza i drhtavica. Na Goliji ume da bude hladno i za letnjih dana. Dok trepneš vreme se promeni, očas leto smeni jesen. I sve se to dešava u jednom danu, ta smena godišnjih doba i kad nije kalendarski najavljena.


Suvu i ispucalu zemlju željnu vlage natapa dugoočekivana kiša. Njene davno zaboravljene mirise izvlači na površinu i kroz sasušenu travu spaja sa mirisom prašine i oštrog sivog križa.
Miriše zemlje.
Život.
Miriše Golija mirisom predaka. Kroz taj miris izranja krv što veže potomke za ovaj tapijom omeđen prostor što mi od pamtiveka pripada. One tri trešnje gore na brdu što je posadio deda Jovan u prvoj polovini prošloga veka su nešto što nema cenu ili onaj orah ispred kuće što je po poslednjoj želji Miloševog dede posečen za trpezariju da bude unucima sećanje na dane kad su se u njegovim granama kačili i visili odozgo na dole naopačke.
Mirišu sećanja.
Uspomene.
Izranjaju žive slike.


Poljem se rasulo hiljade cvetova. Moje polje gore na vrhu planine kad se u njegovo naručje prostrem i po širini po dužini i kad dlanovima zahvatam glave raznobojnih cvetova. I kad od omame, te čiste i nevine lepote želim zauvek da ostanem uronjena u nju.
I ostajem na tom polju, mom polju što se ljubomorno i mazno sa mnom grli. Što mi šapuće samo da ja čujem da me čeka zvezdana noć. Treperavo iskričava što bistrinom iskristališe nebo i zvezde do gustog roja pa imam osećaj da se zvezdani plašt spustio nad glavom i da ako se samo na prste propnem mogu da ih naberem pune ruke.
Nigde ovakvog neba.
Ove širine.
Ove slobode što mi srce nadima do granice plavog svoda.
Imam osećaj da je cela vaseljena stala ovde u mojim grudima.
Mali mi kosmos koliko sam raširila ruke i saznanje da je ovo ovde moje. Naše. Srpsko. Da na svetskoj mapi što se kružno okreće ima jedna tačka ( za mene zenit i centar sveta ) u kojoj je zabodena igla mog šestara pa crtam kružnicu koja pokriva moje polje. A ono dalje emituje pozitivne vibracije svojim česticama.

Pa se pogledom spustim dole pod kosinu baš kod onog velikog bora gde izvire izvor što se spaja poniranjem sa ostalima u Golijsku rečicu. A ono taman zora zarudela. Rastočila crnilo noći i zavlači se u gustiš granja, u korenje drveća i mirno čeka da se raspukne novi dan. Da ga umije svojom bistrinom. Da ga osveži svojom oštrinom. Da mu da pitkoću svojm reskim ukusom.

Golija
Fotografija preuzeta sa www.vrhovigolije.com. Autor: Bojan Vasiljević

Golija sočna i jedra, raskrućala, nabrekla od sokova pomamno mami zagrljaje i vetrove da je upletu u kose i podignu talase iznad površine. Iznad sebe same.
Najlepša u septembu kad se pomeša vatromet boja, kad u kose uplete sve što je pod kapom nebeskom stvoreno i skrojeno i što se može videti golim okom. I onim unutra u nama.
Te nijanse trave od svetlo zelene do boje sasušenog sena preko žarko žutog lišća i vatreno crvenih žbunova šipka i drenova. A plavi šljivici i šuštava polja kukuruza preko kojih prelazi pogled do sočnih jabučara.
Najviće volim onaj kod stare kuće. Tu su jabuke najlađe. On je sa najviše ljubavi podizan. I najviše radosti i doneo. I … to je nešto što dok je mene i dok je dana slika koja izranja ma gde da sam. Nešto kao kamen graničnik.
Odrednica.
Razglednica sa Golije. Moje Golije.
Moje… samo moje kad me zove i skriva za sebe. Kad me privija u svoje odaje u one u koje samo ja mogu da zagazim i po kojima mogu da gazim a da se ne umorim i da usporim. Ona polja na kojima se radujem, gde padam i gde se iznova dižem. Gde se obnavljam i podmlađujem. I gde volim i smem koliko glasa ima u meni da vrisnem njegovo ime… a taj eho??? To je kiseonik mojih vena i mojih dana. I mojih slova.
I to je moja razglednica koju nosim i koju šanjem na mnoge adrese. I kojoj se iznova vraćam da mi ubrizgava protiv – otrov da mogu da dišem i da pišem.

 

Autor teksta je Dragana Đurković – Tošić iz Čačka, kojoj se još jednom zahvaljujemo što ovakvo blago deli sa nama.